Eugenija Šah Knopfaro

(1861. – 1928.)

SA VISINA SUNČANIJEH…

Sa visina sunčanijeh
Čudesan me zvuk pozdravlja,
Kȏ da srcem vaselene
Struji akord rajskog slavlja.

Blista sunce, ko da nikad
Nije bilo mrkle noći,
Kojoj tamu proniknuti
Ne mogoše suzne oči.

Ore zvuci, kao da se
Diljem svieta već ne vije
Vapaj bola, s kojim srce
Na Golgoti svojoj mrije…

Miri cviet, što vječan niko
Iz te suze, što je pala
S Ljubavi božanske zjene,
Kad je Žrtva izdisala.

I u meni s njom se stapa
Moje duše pjesma vruća,
A nada mnom triumfalno
Struji psalam Uzkrsnuća.

Plije zadah pramaljetni
Sa azurnog, sjajnog svoda,
Te od slasti drhće zemlja
U razkošju preporoda.

Zvoni … genij bezsmrtnosti
Svietom himnu razprostira,
Sa visina sunčanijeh
Noseć zemlji pozdrav mira.

(1906.)

Marko Marulić

(1450. – 1524.)

OD USKARSA ISUSOVA

O, priveseli dan, svim vernim prisveti,
u kom iz greba van usta karst propeti!
Sve nebo zračno bi vazmenom vedrinom,
sjat se počeše dni želinom svitlinom.
Sunce se uzvišiva u nebesih gori
tere hvale zdiva Bogu, ki ga stvori;
u jutro prosinu, zvižde se zasjaše,
žalost svaka minu, radosti nastaše.
Tada togaj lita zemlja obil'je da
ul'ja, vina, žita, roditi voćem ja;
polja se urešiše razlikovim cvitjem,
gore se odiše sve zelenim listjem.
Pčelice zučeći svuda olitahu,
med činit hiteći, cvitju sok spijahu;
ptice žuberiti jaše slatko pojeć
tere gnjizda viti ploditi se hoteć.
Slavići pojahu glasom privartajuć,
slastju zalijahu uši poslušajuć.
Niz livadu vode tecihu marmnjajuć,
pastiri dohode pjahu jih žejajuć.
Tisti vitri hladom gonjahu teplinu
polju tere gradom dajući lakčinu.
Toj lito takovo tad je svidočilo
da tilo Isusovo biše uskrišilo.
Zato sve stvoren'je poča se radovat,
njega uskrišen'je hoteći počtovat.
Paklu vrata razbiv, Isus gori pride,
nebesa otvoriv, više zvizd uzvide.
Nebo, zemlja, more tad se veseljahu,
tomu ki sve more hvaljen'ja činjahu;
ki bo umri propet, evo sad kraljuje,
nada sve svete svet, jur ga svaki čtuje.
Svita stvoritelju, svih vernih spasn'je,
svih odkupitelju, Otčevo rojen'je!
Rič si Otca Boga, jednak u svem njemu,
kripost svemogoga i slavan u svemu.
Ti vidiv parvi grih da nas u smart poni,
pomiloval si svih, pokoru svih podni;
hteć pomoć čoviku, čovik hti biti sam,
milost priveliku pripravljajući nam.
Ti, prijam put našu, griha nas izparti;
muke popiv čašu; izbavi nas smarti.
Ti uze razdriši paklene tamnosti,
a puk tvoj uzviši u vičnje svitlosti.
Otide smartna noć, tobom prosinu svit;
Oca si Boga moć pri vika i svih lit.
Tvoji se moliše i kad bi treti dan:
uskarsni jur, riše, ostaviv groba stan;
jer se ne dostoji da sveto tilo tve
u grob veće stoji ali u zemlji gnje.
Podobno vidit ni da tolika vridnost,
kom svit odkupljen bi, leži u grob priprost;
ter ki jednom šakom nebesa obhićuje,
pod malahnom rapom da skriven stanuje.
Jure grob ostavi, Gospodine, ter sam
pod noge postavi smart, kano priča nam;
duše svetih odriš ter jih iz uze izved,
visoko se uzviš, ob desnu Otca sed.
Ukaž nam obraz tvoj, blaženih nas učin,
po nebi i zemlji svoj svitlost tvoju prosin.
Hvala t', hvala t' budi, ki si sve toj stvoril,
ki svakom čudi početje, konac bil.
Iz tamnice s' izvel otce svete sobom,
u raj jih si povel da pribudu s tobom.
Pakal poče bljuvat duše, ke žeriše;
ov će janjac čuvat kihno vuk deriše.
Ustav se z groba sam, dviže se v nebesih,
moć svoju kažuć nam u mnozih čudesih.
Tim skaza, telesa da opet vazam mi,
dvignut se v nebesa imamo, gdi si ti.
Evo, va ime tvoje svit se ja karstiti
tere blude svoje sasvima garditi;
idole pustivši, idoše za tobom,
karstom se karstivši, upraviše sobom.
Prijaše verutvu ufan'je ti si njih,
pridaše t' dušu svu; sam si spasitelj svih.
Od zla jih obrani, milost jim tvoju daj,
spasi jih i hrani gori u vičnji raj.

FINIS

Stjepan Hrastovec

(1909. – 2002.)

NAŠE USKRSNUĆE

Svakog jutra moj je susret prvi
s drevnim, na zid pribitim, raspelom.
Na njem je mrtav Krist, sav u krvi,
s izranjenim tijelom.

Jedna mu rana na svakoj ruci,
s više njih posuto mu je čelo…
Svršio je na križu u Muci
dosuđeno mu djelo!

Tad ga u grob položiše mrtva,
ali uskrsne rano dan treći…
Krist je najviša povijesna žrtva,
a Uskrs dan najveći!

Svaki susret u rano svanuće
s Kristom na križu i mene sjeća
na sadašnje naše uskrsnuće
poslije dugih raspeća…

(KRIST u hrvatskom pjesništvu od Jurja Šižgorića do naših dana: antologija duhovne poezije; izabrao i priredio Vladimir Lončarević, Verbum, Split, 2007.)