Ivan Česmički

(1434. – 1472.)

O SEBI

Ti, što želiš upaliti svjetiljku noćnu,
Ne traži kremen ni ognjišta plam,
Jer srce moje ljubavnim žarom plamti:
I svjetiljku ću ti srcem svojim upaliti sam.

(Preveo Nikola Šop)

Andrija Kačić Miošić

(1704. – 1760.)

PISMA OD KRALJA VLADIMIRA

   Gorko cvili sužanj Vladimire
u tamnici kralja bulgarskoga,
gorko cvili, danak proklinjaše,
u koji se na svit porodio.

   Cini jadan da ne čuje niko,
al to čuje Kosara divojka,
lipa ćerca kralja bulgarskoga,
koji biše roda slovinskoga.

   Pita njega Kosara divojka:
„Što je tebi, moj sužnju nevoljni?
Ali ti je majka omilila,
ali ti je žao zavičaja?

   Ali ti je gladak dodijao
al tamnica, jadna kuća tvoja,
al na nogu negve do kolina,
al na ruku teške lisičine?

   Al si čuo, moj sužnju nevoljni,
da s' udaje virna ljuba tvoja,
ter proklinješ danke i godine
i staricu jadnu majku tvoju?“

   Govori joj sužanj Vladimire:
„Prođi me se, Bulgarko divojko!
Nije meni žao zavičaja,
niti mi je omilila majka.

   Nit je meni gladak dodijao,
ni tamnica, jadna kuća moja,
ni na nogu negve do kolina,
ni na ruku teške lisičine.

   Ni s' udaje virna ljuba moja,
jer se dosad nisam oženio,
niti ću se jadan oženiti,
jer 'vo ću ti brzo poginuti

   u tamnici kralja bulgarskoga
Samuela, da ga Bog ubio!
Na viri je mene privario,
u tamnicu tamnu postavio.“

   Još mu veli Kosara divojka:
„Da reci mi, moj sužnju nevoljni,
otkuda si, od koje li zemlje,
od koga li roda i plemena.“

   Govori joj dite Vladimire:
„Ja sam sužanj od Hercegovine;
dvorio sam kralja slovinskoga
u Tribinju, gradu bijelomu.

   Što me pitaš za rod i za pleme,
i to ću ti poviditi pravo:
ja sam, seko, roda gospodskoga,
al sam sužanj kralja bulgarskoga.

   U mene je blago nebrojeno,
moja bi me iskupila majka,
al me kralju ne da na otkupe,
nego ište rusu glavu moju.“

   Tišila ga Kosara divojka:
„Nemoj cvilit, moj sužnju nevoljni!
Ja sam ćerca kralja bulgarskoga
Samuela, gospodara tvoga.

   Rasplitat ću žute kose moje,
ljubit ću mu skuta i kolina,
noge ću mu suzam polivati,
živim ću ga Bogom zaklinjati,

   da te pusti iz tamnice tamne
i pošalje staroj majci tvojoj,
nek se tvoja obeseli majka,
kad ugleda Vladimira sinka.“

   Pak odšeta bilu dvoru svomu
ter se sama sobom razgovara:
„Što sam godir vidila junaka
slovinskoga roda i plemena,

   ja ne vidih lipšega junaka,
ni lipšega, ni pristalijega,
nit ga može poroditi majka,
od mladoga sužnja Vladimira.“

   Pak ulize u dvore bijele,
ljubi babi skuta i kolina,
noge mu je suzam oblivala,
ovako je babi govorila:

   „Daruj meni sužnja Vladimira
za mojega virna zaručnika,
a tako ti svitle krune tvoje
i tako ti sinka Radomira!

   Čini mi se, moj mili babajko,
da će biti roda gospodskoga:
dvorio je kralja slovinskoga,
lipo zbori, ponizno govori.

   Oprosti ga iz tamnice, babo,
a tako ti šarca konja tvoga
i tako ti britke ćorde tvoje,
jer je lipo momče Hercegovče!“

   Na to se je kralju nasmijao,
Kosari je tiho govorio:
„Nije ono momče Hercegovče,
već je ono kralju Vladimire.

   Ja ne mogu drugo učiniti,
valja mi ga tebi darovati,
sva je tvoja slika i prilika,
slavi njega Krbava i Lika.“

   Kad razumi Kosara divojka,
da će biti kraljica slovinska,
od dragosti suze prolivaše,
svomu babi ruke celivaše.

   Od tamnice ključe uzimala,
tamnici je vrata otvorila,
Vladimira sužnja dozivaše,
ter ovako njemu govoraše:

   „Ustani se, kralju Vladimire,
ter otari gorke suze tvoje,
evo tebe zaručnica zove,
lipa ćerca kralja bulgarskoga!“

   Kad je sužanj riči razumio,
niz obraz je suzam oborio,
blagosivlje Kosaru divojku,
veće nego svoju milu majku.

   Pak izađe iz tamnice tamne
i otiđe k dvorcu divojčinu.
Lipo ga je taste dočekao,
za zdravlje se š njime upitao.

   Zove k sebi bulgarske terzije,
da mu kroje sa zlatom haljine;
oblači ga u skerlet i zlato,
sinu sužanj kao sunce žarko.

   Plemenit je sobet učinio,
gospodu je na sobet sazvao,
vinča njega s Kosarom divojkom,
povrati mu krunu i kraljestvo.

   Tu veselje veliko bijaše,
ne može se, pobre, reći više:
u dvoru su bubnji i svirale,
a prid dvorom divno kolo igra.

   U kolu su Bulgarke divojke,
kolo vodi seka Kosarina,
lipe ona pisme izvodila,
svaku pismu seki pripivala.

   Da je komu pogledati bilo
Samuela, kralja bulgarskoga,
kako svoga zeta celivaše,
celivaše i blagoslivljaše:

   „Hodi s Bogom, drago dite moje,
na putu ti dobra srića bila!
Puno sam ti, sinko, sagrišio
i staricu maju rascvilio

   držeći te u tamnici tamnoj,
moreći te i žeđom i gladom.
Uzmi, sinko, zaručnicu tvoju,
povedi je k bilu dvoru tvomu.

   Pozdravi mi slovinsku gospodu
i staricu milu majku tvoju,
kojuno sam vrlo uvridio,
bezakonje svako učinio.“

   Svim delijam pisma na poštenje,
Bog nam dao zdravlje i veselje!

Antun Gleđević

(1656./1657. – 1728.)

TVOJA LJUBAV, VJERA TVOJA

   Tvoja ljubav, vjera tvoja
mene je ovdi dotjerala,
za nju sam se, dušo moja,
sasvijem tebi darovala.
   Sve što hoćeš čini od mene,
me požude tvojijem hode,
zapovijedi tve žuđene
mnom vladaju i gospode.
   Ako živem u tebi sam
živa, živeš ko u meni,
ti tvoj nijesi, moja nijesam
negli tvoja, moj ljubljeni.
   Sva su u tebi moja blaga
i sve ufanje me pod nebi,
meni istoj jesam draga
jer sam draga jako tebi.
   Moje misli tebe služe,
ti si moja sva ljepota,
srce srca, duša duše,
život moga ti života…

(ZLATNA KNJIGA HRVATSKOG PJESNIŠTVA OD POČETAKA DO DANAS, Treće, prošireno izdanje, sastavio: Vlatko Pavletić, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1971.)