Drame u izboru prof. dr. sc. Sanje Nikčević

Štefek soldat Štefice Fanjek ili vrhunska komedija o prigorskom vojaku Švejku

Gledam ja predstavu Štefek soldat Štefice Fanjek u izvedbi Zelinskoga amaterskoga kazališta ZAmKA na festivalu pučke drame u Murskom Središću, smijem se naglas, onako, baš uživam u tekstu, u režiji, u izvedbi, u glumcima... A onda na kraju shvatim da je to nešto više od izvrsne komedije (s univerzalnim duhovitim karakterima), iako ni to nije malo! Da je to više i od odlične prigorske pučke komedije (dakle pogođene originalne situacije ili karakteri jednog prostora i vremena) iako ni to nije malo. Shvatim da je Štefek soldat jedini pozitivan prikaz vojske, regrutiranja i služenja vojnog roka koji sam ikad vidjela ili čitala! Tu se radi o vojsci s početka 20. stoljeća, a to je doba prikazivano u umjetnosti ili kao kaljuža krvi i blata (mračna Krležina Galicija) ili kao duhovit a zapravo groteskan prikaz rata (Jaroslav Hašek, Doživljaji dobrog vojaka Švejka).

Štefica Fanjek, vrsna autorica komedija (Babica se zdigla, Fačuk, Audicija i druge), napisala je pučku komediju o prigorskom vojaku Švejku, ali kao afirmativni prikaz svijeta. Iako nam je vojnik Švejk iz poznatog romana postao sinonim za duhovitu priču o priglupom vojniku koji upravo zbog toga govori istinu, taj je roman subverzivni prikaz i rata i svijeta u kojem se ruše sve vrijednosti. Nije čudo da je ušao u kanon.

Mario Dukarić kao Štefek javlja se na dužnost!

Štefica Fanjek, Štefek soldat, Zelinsko amatersko kazalište ZAmKA, 2012.

Štefek soldat je pak ne samo duhovit (na trenutke duhovitiji od Švejka) i doslovno izaziva salve smijeha (odlično plasirani štosevi bilo da se radi o poznatim vicevima ili igrama riječi), ne samo da nosi u sebi i satiru na društvo – taj tekst u sebi nosi razumijevanje i toplinu za likove. Naime, ova je komedija ujedno i topla priča u kojoj svijet ima smisla, postoji dobro i zlo, svatko ima svoje mjesto na svijetu, mogućnost izbora između dobra i zla i pomagače u nevolji. Što je najbolje, autorica kaže da je to istinita priča.

O čemu se radi? Štefek Šušlek iz sela Blesavca nije najbistriji, ali silno želi u vojsku jer „bi štel z topa pucati“, a svi znaju da „tko nije za cara nije ni za djevojku“ pa je zato cijeloj obitelji (i susjedima) stalo da prođe na liječničkom. Kad ga na kraju prime u vojsku, pukovnik Karanović pošalje ga u Zemun da bude posilni u njegovoj obitelji i da, uz ostalo, čuva njegovu mladu ženu Gogu. To je i osnovna briga svekrve, ali Goga Štefeku naređuje neke druge stvari. Kad se vrati kući nakon 3 godine, dostigne ga pismo da je Goga trudna, ali i Gogin telegram da je pukovnik prihvatio dijete i da je sve u redu.

Tko ovo može igrati?

Taj bi tekst trebao biti ovaj čas postavljen na repertoar Komedije ili Histriona. On je bolji od devedeset posto repertoara koji se može vidjeti u ovom trenutku u Hrvatskoj. Mogao bi se postaviti i u Gavelli, a i u HNK-ovima... Ma tko god ga uzme – imao bi hit.

Zelinska predstava i vrhunske izvedbe

Štefek soldat u izvedbi Zelinskoga amaterskoga kazališta ZAmKA je fenomen. Ekipa ga je postavila dva puta (2001. 2012.) i osvojila je više od 20 nagrada (pobrojene su na kraju biografije Štefice Fanjek). Gostovali su u više od 30 mjesta. Gdje god se pojave, izazivaju oduševljenje stručnog žirija, publike, kolega glumaca... Fotografije iz druge postave predstave ilustracija su u ovom tekstu.

Sve je u ovoj predstavi odlično napravljeno. U tekstu su izvrsno posloženi likovi, svatko ima jasan karakter, točni su odnosi i svatko ima svrhu pojavljivanja na sceni. Odličan je prikaz svijeta dviju sredina: seoska kod Štefeka i gradska u Zemunu.

Vrhunski je režirano, glumci odlično vođeni, vrlo su efektno dvije scenografije postavljene paralelno na scenu pa njihovo slaganje ne zaustavlja radnju, a logično su uklopljeni svi elementi koje inače vole amaterske predstave (jedenje i pjesma prilikom ispraćanja i dočekivanje vojnika).

Posebice je dobar ansambl s izvrsnim glumcima, odlično pogođenim za uloge. Mario Dukarić kao Štefek! To kako je uspio prikazati osobu manjeg kvocijenta inteligencije, a ne upasti u karikaturu i grotesku ili nešto još gore doista je virtuozno! Prikazao je Štefeka kao nekog tko jasno zna svoja ograničenja (ne ide mu učenje ili neki misaoni zadatci), ali i vrline (on je iskren, pošten, dobar i predan poslu), pa tako njegova želja za sretnim životom nije nerealna ili glupa nego – moguća. Rečenica njegove motivacije za odlazak u vojsku („ja bi štel z topa pucati“) izrečena je sigurno 20 puta, ali uvijek s drugom intonacijom i nijansom izraza lica kao što je i njegovo salutiranje u drugom dijelu svaki put izvedeno nespretno, ali malo drukčije. To kako plasira štoseve lica kamena („pokriti kuče ćebetom“), to kako ima suigru s drugim likovima, a ostaje potpuno koncentrirano u svom liku... Jednom riječju: virtuozno!  

Kako je napisao Dubravko Sidor (koji je inače predstavu vidio nekoliko puta) u obrazloženju odluke žirija na Festivalu pučke drame: „Taj bivši dogradonačelnik Sv. Ivana Zeline bio je nenadmašan. Kao staro vino: što stariji to bolji. Kad pomisliš da ne može bolje, on probija sve plafone. To kako igra ne samo da je izvrsno. To je nenadmašno. Ako nastavi tako rasti, bit će ne samo gradonačelnik, nego i najbolji glumac ovih prostora. Kakva je to scena kod doktora na regrutaciji kad petlja oko oblačenja prsluka… To je primjer na kojem bi mu pozavidio i sam Charlie Chaplin da je živ i da ga ima prilike vidjeti. Pa onda zamuckivanje. Koliko je tu nijansi i koliko skala kad otvara telegram o kojem mu ovisi presuda života ili smrti, je li postao otac ili nije…“

No cijeli je ansambl virtuozan. Uz Štefeka na seoskoj strani, na onoj zemunskoj briljirala je Goca, mlada supruga starijeg pukovnika. Dok su na selu odlični bili i Šefekovi roditelji (Stjepan Nizek i Zdenka Kamenarić) u Zemunu su također dvije odlične sporedne uloge bile Danica Bejuk kao zabrinuta svekrva i Krunoslav Hublin kao „lekar zavodnik“. Pri tome su scene u Zemunu igrane na srpskom, bez „ačenja“, bez groteske, jednostavno prirodno.

Ne čudi da je stručno povjerenstvo (spomenuti Dubravko Sidor, Iva Srnec Hamer i ja) odlučilo proglasiti ju najboljom. I bili smo doista iskreno sretni zbog toga.

Pripreme za odlazak vojnom liječniku u prigorskom selu Blesavcu kod Šušlekovih. (Stjepan Nizek kao otac Joža, Zdenka Kamenarić kao majka Ruža, Mario Dukarić kao Štefek, Katica Frljak kao kuma Bara).

Štefica Fanjek, Štefek soldat, Zelinsko amatersko kazalište ZAmKA, 2012.

prof. dr. sc. Sanja Nikčević 

  _______________________

Štefica Fanjek

Štefek soldat

prigorska pučka drama

 

OSOBE

U prigorskom  selu Blesavcu:

ŠTEF ŠUŠLEK, zvani Štefek

JOŽA ŠUŠLEK, Štefekov otac

RUŽA ŠUŠLEK, Šefekova majka

IVEK ŠUŠLEK, Štefekov brat

KUMA BARA, susjeda

MARKO, susjed

RUDA, susjed   

VOJNI DOKTOR   

U gradu Zemunu:

MILICA KARANOVIĆ, majka pukovnika Milojka Karanovića

GOGA KARANOVIĆ, pukovnikova supruga

NENAD STANKOVIĆ, lekar

 

MJESTO ZBIVANJA: Prigorsko selo Blesavec i Zemun

VRIJEME ZBIVANJA: Tridesetih godina 20. stoljeća

 

O predstavi

Tridesete su godine 20. stoljeća i uzrečica „Tko nije za cara, nije ni za curu“, vrlo je aktualna. Velika je sramota ne biti primljen u vojsku pa Štefek, prezimenom i pameću Šušlek, žarko želi obaviti svoju dužnost. Roditelji, svjesni sinova hendikepa, potrude se ispuniti mladićevu želju pa Štefek odlazi na služenje u Zemun. Ondje ga dočeka pukovnik Milojko Karanović koji u njemu prepoznaje pokornog i poslušnog vojnika te ga šalje na službu u svoju kuću da čuva čast njegove mlade žene. Štefek požrtvovno radi i pada u niz nepredvidljivih, šaljivih zapleta, no na kraju se ipak sretno vrati kući.

 

Prva scena

Seoska kuhinja u kući Šušlekovih. Joža sjedi za stolom i čita, Ruža dolazi izvana, u ruci nosi ceker. 

RUŽA: Koj još niste otišli?

JOŽA: Kak bi otišli kad ovoga klipana nije.

RUŽA: Kam je pak otišel? Joj mene joj, če zakesnite na vizitu nedu ga u vojsku zeli. Tera ga bu dekla štela?

JOŽA: Dej čkomi Ruža, naj još ti stvarati nervozu. Bude došel! Im nije po svetu prešel. Dej mi reši nekoj za jesti. Sem još na tešču dušu.

RUŽA (stavlja na stol kruh i sir): Na, samo na svoju rit misliš.

JOŽA: Pak nem na tvoju. Nesi ni ti svoje riti mačaha.

ŠTEF (ulazi): Dobre jutre! Ima koj za jesti? Tak mi se vu črevu pretače od glada. (Sjedne i jede.)

RUŽA: Kud hodiš? Več ste trebali otiti, a tebe nije od nikud.

ŠTEF: Sem se tuckal z Jankičom.

RUŽA (čudi se): Ti si  se tuckal? Je li si ti pri zdrave pameti? Pak nije to za stare klipane kak si ti.

ŠTEF: Ivek je oteral guske na gmajne, pak sem se ja mester nega igral.

RUŽA: Si ti mogel guske oterati.

ŠTEF: Nesem se zmislil.

RUŽA (digne glavu u zrak, za sebe): Bože, Bože! Koj sem ja tebe skrivila koj si me natepel z ovim neotesancom! (Obraća se Štefu) Ti bi trebal dekle gledeti, a ne se tuckati.

ŠTEF: Gledim jednu!

RUŽA: Teru?

ŠTEF: Maricu, ona mi se dopada.

RUŽA: Si je povedal da ti se dopada?

ŠTEF: Nesem! Sram me je.

RUŽA: Moraš je reči.

ŠTEF: Budem zutra, dok bumo na paši.

RUŽA: (obraća se dečkima) No, koj bute sad tri dane najedali?

JOŽA (Joža i Štef brzo se dižu): Koj se dereš! Sad mi je sir prešel v požirake. Tak me draple kak da bi me nešte z čavlom harbal. Dej mi piti!

RUŽA (stavlja vino): Na, popij! Ote več jemput. (Obraća se Štefu, vuče ga za rukav i diže sa stolca.) Da se ne buš držal kak da si se smrzel. Moraš spometne govoriti. Inače te ne bu doktor zel vu vojsku.

ŠTEF: Kak to misliš?

JOŽA: Kad te doktor pita, moraš mu se lepo odgovoriti.

ŠTEF: Je, kad ne znam koj me bu pital.

RUŽA: Pital te bu kak se zoveš.

ŠTEF: To je lafko povedati. Ja bum rekel: „Štef Šušlek.“

JOŽA: Ali doktor bi te znal i kakvo drugo pitanje zapitati.

ŠTEF: A koj takvoga?

JOŽA: Viš,  rekel mi je Matek Špičkov da ga je pital gda je bila Seljačka buna. Mogel bi i tebe.

ŠTEF: Je, to je teško pitanje. Bum pital Iveka, bu mi on povedal.

JOŽA: Je li znaš gdo je zdigel bunu?

ŠTEF: Ne sečam se.

RUŽA: Si se to vu škole vučil. Koj ti nije niš vu glave ostale.

ŠTEF: Morti baš taj dan nesem vu škole bil. Bum i to pital Iveka.

BARA (dolazi trčeći): Joj ljudi, dejte pomorite. Krava mi se teli, a sama sem doma.

JOŽA: Kuma, gde je kum Miško?

BARA: Otišel je na semen.   

RUŽA: Kak baš sad, a Joža i Štefek se spremaju na vizitu.

BARA: Pak nek Štefek sam ide. Im mu nije tutora treba.

RUŽA: Naj bedastoče pripovedati. Nejde Joža ž njim. On ide za svojem poslom.

BARA: No, pak ne bu tuliko zamudil.

JOŽA: Bute začkomele! Idemo to obaviti i gotovo. Ruža, ti odi z menu, a ti Štefek pričekaj da Ivek dojde pak te nek poputi vu one koj smo se spominjali.

(Joža i Bara odlaze.) 

ŠTEF: Koj se ja sad moram vučiti gda je bila Seljačka buna? Koj je bile, to je prešle. Ja bum rekel doktoru: „Ja bi s topa pucal! Pošlite me vu vojsku!“

IVEK (dotrči): Rekel je japa da me nekoj trebaš.

ŠTEF: Ivek, bi ti mene nekoj nafčil? Če me pitaju na vizite, tak da znam.  Je li ti znaš gda je bila Seljačka buna?

IVEK: Znam, 1573. godine!

ŠTEF: U, gda je to bile! To si moram dobre zapamteti. (Ponavlja: 1573., 1573…) A gdo se je bunil?

IVEK: Seljaki!

ŠTEF: Štel sem reči, šte se med nimi najviše bunil?

IVEK: Koj te zanima gdo je zdigel bunu?

ŠTEF: To, to! To me zanima.

IVEK: Matija Gubec!

ŠTEF (ponavlja): Matija Gubec, Matija Gubec! Zakoj se je bunil taj, kak si rekel, Bogec?

IVEK: Gubec!

ŠTEF: Baš taj! A zakoj se je bunil?

IVEK: Zate koj je narodu bile teško živeti.

ŠTEF: I koj je dale bile?

IVEK: Onda je narod z Gupcom krenul u napad na vlasteline, tere je vodil Franjo Tahi.

ŠTEF: Franjo Tahi, Franjo Tahi! Moram si i nega zapamteti.

IVEK: To saki bedak zna.

ŠTEF: Viš ja nesem znal dok me nisi ti navčil. Dej me pitaj. Da vidiš koj sem zapamtel.

IVEK:  Prvo pitanje! Gda je bila Seljačka buna?

ŠTEF: Prvo pitanje: 1573.!

IVEK: Točne! Drugo pitanje. Šte je zdigel bunu?

ŠTEF: Drugo. M…M…Matija Gubec!

IVEK: Trejte. Protif koga?

ŠTEF: Trejte. Vlastelinof!

IVEK: Četrte. Šte im je bil na čelu?

ŠTEF: Četrte. Franjo Tahi! (Ponosno.) Si videl kak sem pamtlif!

IVEK: Dobre si si zapamtel. Samo naj do tam zabiti.

ŠTEF: Bum si ja putom ponavlal. Da sem bar ja tam bil…

IVEK: Gde?

ŠTEF: Na bune! Ja bi s topa pucal.

IVEK: Nesu oni tope imeli. Samo vile, kose, motike i bote.

ŠTEF: I šte je pobedil?

IVEK: Tahi! Negovi su bili bole naoružani.  

ŠTEF: Da sem ja bil s topom, ne bi seljaki zgubili.

JOŽA (ulazi): Idemo, Štefek! Bumo zakesnili!

ŠTEFEK: Idemo! 

IVEK: Je li si se zapamtel?

ŠTEF: Jesem! 

Štefek i Joža odlaze.

Mlađi brat Ivek (Karlo Hublik) tumači Štefeku (Mario Dukarić) o Seljačkoj buni...

Štefica Fanjek, Štefek soldat, Zelinsko amatersko kazalište ZAmKA, 2012.

 

Druga scena

Doktorska ordinacija, doktor sjedi za stolom, ulaze Štef i Joža.

JOŽA: Dober dan!

DOKTOR: Dobar dan! Izvolite!

JOŽA: Mi smo došli na vizitu.

DOKTOR: Kako, vi ste došli?  Pa zar nije ovaj mladić za vizitu?

JOŽA: Praf velite, gospon doktor, ovaj mladić je moj sin Štef.

ŠTEF: Ja oču vu vojsku iti.

DOKTOR: Tko nije za vizitu, neka se udalji iz ordinacije.

JOŽA: Zakoj me terate? Ja si bum tu sel i čkomel.

DOKTOR (oštro): Gospodine, molim vas da nas ostavite same.

JOŽA: Morem ja i žmereti če treba.

DOKTOR (hvata se za glavu): Alzo dakle, takvih budala još nisam vidio. Zašto nas ometate u radu?

JOŽA: Oslobodi Bože, ja nesem nigdar nikoga ometal.

DOKTOR: Pa zašto se onda ne maknete?

JOŽA: Vište da je vane gužva. Pun ganjk je soldatof.

DOKTOR: Pa neću se s vama raspravljati do imendana.

JOŽA: Kak ste mislili? Im je Jožefovo stopre prešle.

DOKTOR: Bože mi se smiluj! Odakle su ovi došli?

JOŽA (rukom podbode Štefa i šapće): Dej ti poveč! Koj samo čkomiš.

ŠTEF: Ja bum povedal! Mi smo z svetoivanjskoga kotara.

DOKTOR: Molim vas da nas ostavite same.

JOŽA: Dobre. Štefek, ja te vane čekam. (Joža ode.)

DOKTOR: Sjedni! Reci mi svoje podatke. Koje si godine rođen?

ŠTEF: 1573.!

DOKTOR (pogleda ga ispod naočala): Kako se zoveš?

ŠTEF: Matija Gubec!

DOKTOR: A, da! Što si po zanimanju?

ŠTEF: Vlastelin!

DOKTOR: Vidiš, vidiš! Ime oca?

ŠTEF: Franjo Tahi!

DOKTOR: Je l' ti to mene smatraš glupanom!?

ŠTEF: Zakoj, prosim lepo?

DOKTOR: Kakve su to priče o Matiji Gupcu i Franji Tahiju?

ŠTEF: Ja sem se cele jutre vučil da bi vam znal povedati.

DOKTOR (viče): Što? Kad je bila Seljačka buna!

ŠTEF: Točne tak! To me je moj Ivek nafčil.

DOKTOR: Je l' ti mene slušaš, mamlaz jedan?

ŠTEF: Kak vas ne bi poslušal.

DOKTOR: I dakle, zoveš se Matija Gubec?

ŠTEF: Šte je rekel?

DOKTOR: Ti, budalo! Jesam li te lijepo pitao kako se zoveš?

ŠTEF: Prosim lepo, Štef Šušlek se zovem. Selo Blesavec, numera 8.

DOKTOR: Šušlek, kažeš.

ŠTEF: Je vu Blesavcu su si Šušleki.

DOKTOR: To vidim! I ti bi išao u vojsku?

ŠTEF: Je, štel bi iti. Bi z topa pucal.

JOŽA (ulazi): Kakva je tu hajka?

DOKTOR: Vaš sin od mene pravi budalu!

JOŽA: Koj je napravil?

DOKTOR: Lažno se predstavlja!

ŠTEF: Ja sem lepo se povedal koj me je Ivek nafčil.

JOŽA: Prosim vas, gospon doktor, dejte ga do kraj zvižiterajte. Bute vidli da je moj Štefek dober dečko. 

DOKTOR (sjedne za stol, piše): Psihički neuravnotežen. (Diže se.) Skini košulju, da vidimo tvoje fizičko stanje.

ŠTEF: Je l' me ne bu bolele?

DOKTOR: Vidi ti njega! Kakav ćeš ti vojnik biti ako se bojiš pregleda?

ŠTEF: Ne bojim se! Samo mi slablina dojde če krf vidim.

DOKTOR: No, no! Pa mi ovdje ne vadimo krv. Vojska je ozbiljna stvar, ona u svoje redove ne prima kukavice.

JOŽA (udari Štefa  u rebra): Gospon doktor, to vam se on samo šali. Moj Štefek se ničega ne boji. Im je on lične naše pikače krf pustil, dok smo klali. On je, kak bi se rekle, neustrašif.

DOKTOR: Baš mi tako ne djeluje. (Preslušava Štefu disanje.)

JOŽA: Vidite samo kak je jak. On vam je, znate, došel po mojemu dedu, a negvomu pradedu Mišku. On je bil mali muž, ali žilavi. Jemput je za okladu vojz gnoja zdigel v zrak.

DOKTOR: Nije sve u snazi, treba nešto i ovdje imati. (Upire prstom u glavu.) Vojnik prije svega mora biti snalažljiv i mudar.

JOŽA: Baš tak kak moj Štefek. Jako je snalažljiv! Jemput smo z pola krmu vozili. On je videl da se bu vojz prevrnul i skočil je z vojza nakel.

DOKTOR: I šta je tu snalažljivo?

JOŽA: Da nije skočil, bi se skup s koli v grabu prevrnul. A koj bi onda bile? Sigurno bi si ruku ili nogu ftrgel.

DOKTOR: Dobro, nećemo sad o tome. Da vidimo kakvi su ti zubi. Otvori usta! (Gleda.) A, joj! Kad si zadnji put oprao zube?

ŠTEF: Denes jutre! Samo ne s kefu. Ja pustim male rakije vu zube, zbrbučkam i plunem.

DOKTOR: Za boga miloga! Zubi se ne peru rakijom.

ŠTEF: Tak moj japa dela.

DOKTOR: Morate zube prati četkicom i kalodontom. Zar ne vidiš kako su žuti? Imaš naslage hrane na njima.

JOŽA: Gospon doktor, če smem bi ja nekoj rekel.

DOKTOR: Recite nešto suvislo. Ne mogu slušati te vaše gluposti.

JOŽA: Kak ste rekli su vislo! Je visli su oreji tere je Štefek drobil zubmi. Zate su mu žuti.

DOKTOR (hvata se za glavu): Što sam ja Bogu skrivio! Ja vas molim da iz ovih stopa izađete van iz ordinacije. Stalno me ometate i prekidate.

JOŽA (brzo sjedne): Ja nem više reči rekel.

DOKTOR: Izustite li još jednu riječ, letjet ćete van kroz prozor.

Joža potvrdno klima glavom, doktor sjeda za stol.

DOKTOR (obraća se Štefu): Mladiću! Kaži ti meni koliko razreda škole imaš?

ŠTEF: Šest!

DOKTOR: Kako šest, kad pučka škola traje četiri godine. Koliko si razreda završio?

ŠTEF: Jeden!

DOKTOR: Ne razumijem!

ŠTEF: Kak ne razmete. Tri sem leta išel v prvi razred i tri vu drugi.

DOKTOR: Pa onda si završio dva razreda pučke škole.

ŠTEF: Išel sem tri put v prvi i tri put v drugi. Prvi sem zbavil, a vu drugom sem zglajzal.

DOKTOR: Znači, želiš u vojsku?

ŠTEF: Je! Ja bi z topa pucal!

DOKTOR (obraća se Joži): Dođite bliže! Ne znam što mi je činiti. Vojska je ozbiljna stvar. Pa znate i sami da vojnik mora biti bistar, mudar i snalažljiv.

JOŽA: Gospon doktor, imate praf! Ali ja vas lepo prosim dejte ga zemite če bu baš listje zublal. On je jako vreden, samo ga treba male poterati.

DOKTOR: Ja vas ne razumijem. Mnogi dolaze k meni, simuliraju razne bolesti da ne bi išli u vojsku. Vašeg sina možemo osloboditi, a vi inzistirate da ga uzmemo.

JOŽA: Gospon doktor! Im ga ne bu ni jena dekla štela ako ne bu vojsku zbavil. Dimo se ne smemo vrnuti. Moja Ruža je huda ko sam vrag. Če ne bumo niš zbavili, nastradal bum ja, a mogli bi i vi.

DOKTOR (smije se): Zaboga, zar se bojite žene?

JOŽA: Bi se i vi bojali, da vidite kulika je.

DOKTOR: Ako je tako, onda ćemo ovako. Uzet ćemo ga u pješadiju. Oni će već naći neko rješenje za njega.

JOŽA: More biti posilni pri teromu oficiru. Naj drva kala ili cucka špancera.

DOKTOR: Vidjet ćemo! O tome nećemo odlučivati niti vi, niti ja.

ŠTEF: Je li smo mi gotovi?

DOKTOR: Jeste!

JOŽA: Onda fala gospon doktor.

DOKTOR: Dobro, dobro! Idite već jednom. Zar ne vidite kolika je gužva u hodniku.

JOŽA: Idemo odma! Pune fala! (Odlaze.)

ŠTEF: Japa, bum ja pucal z topa!

JOŽA: Buš, kak ne! Če ne prije, sigurne taj dan gda bu pasulj čorba za jesti.

 

Treća scena

Seljačka kuhinja, Štef i Joža sjede za stolom; dolazi Ruža.

RUŽA: Lepi moj! Na tu ti je rupček. Deni si v žep da neš šmrkle vu rukav brisal.

ŠTEF (sprema maramicu u džep): Japa, je doba za iti?

JOŽA: Nije još!

RUŽA: Sem mislila da bu kum Miško došel. Mu je zetec, pak bi ga moral dojti spratiti.

JOŽA: Kak mu vola. Il' bu došel ili ne, Štefek sikak ide vu vojsku.

RUŽA: On se bu po glave pokril, a ti si negvomu Mateku dal deset jezereč dok je vu vojsku išel.

JOŽA: Ja sem za te zabil.

RUŽA: Al' ja nesem!

Dolaze Marko i Ruda.

MARKO: Falen Isus!

RUŽA: Navek falen! Dečki, dejte si sedite. Lepo od vas koj ste došli našega Štefeka spratiti.

JOŽA: Dej dečkom piti!

Ruža nosi piće.

MARKO: I tak, Štefek, koj si rekel, kam ideš?

ŠTEF: Japa, kam one?

JOŽA: Vu Zemun!

ŠTEF: Je, vu Zemun, sem se skore pozabil.

MARKO: Je li ti žal z doma iti?

ŠTEF: Nije, budem s topa pucal.

RUŽA (plače): Štefek se veseli koj ide vu vojsku. Samo ja se žalostim.

RUDA: Najte se žalostiti. Im se on taki vrne.

MARKO: Ti bar ideš vu Zemun. Ja sem ti bil na granice. Tu moraš biti buden dan i noć.

ŠTEF: Je li si i ti s topa pucal?

MARKO: Nesem, samo smo puške imeli.

ŠTEF: A ja bum!

RUŽA (nosi šunku): Dečki, dejte! Male si založite. Bute reši pili.

MARKO: Fala, kuma Ruža! Koj vi još šunke imate? Mi smo svoju zdavna pojeli.

RUŽA: Sem spravila komad, za mega Štefeka, za vojsku.

MARKO: Je l' bu dosta Štefeku ostale?

ŠTEF: Bude! Mene ti je glavne da si ja zemem teru litru vina. Ja sem bole žejen nek gladen.

MARKO: To je prava reč. Dečki živeli!

ŠTEF: Ruda, si mogel dojti z ramuniku, pak me ispratiti kak pravoga soldata.

RUDA: Šte je rekel da ju nesem zel?

JOŽA: Gde ti je?

RUDA: V ganjku! (Odlazi i vraća se noseći harmoniku.)

MARKO: Dej nam onda jednu odigraj. (Ruda svira „Gledam bajnu zoru“)

BARA (ulazi): Kak vas je lepo čujti prek van.

JOŽA: Odi, kuma Bara, i ti k nam! Buš si popila kupicu vina?

BARA: Kad je za Štefeka, onda budem.

RUŽA: Lepo od tebe koj si došla.

BARA: Kak ne bi došla. Znaš da ja imam tvega Štefeka, a svega zeca rada.

ŠTEF: Dečki, bute išli z menu prek na cug?

MARKO: Se razme! Rekel je i Luka da pe z nami. Ne znam kak ga nije?

IVEK (dotrči): Štefek, odi, dečki te čekaju na lese! Morate iti.

ŠTEFEK: De mi je kufer?

RUŽA: Tu je, sinek!

Svi se pozdravljaju.

BARA (daje novac): Na, Štefek, to si spravi. Bu ti dobre došle.

ŠTEFEK: Fala, kuma! Bum ja vam lista poslal.

JOŽA: Dej sprati Štefeka z još jednu pesmu.

Ruda svira „Jedno jutro prije sedam sati“, Ruža i Bara plaču - svi odlaze. 

Glazba prelazi u „Svilen konac“, i u pozadini se čuje vlak. 

 

Četvrta scena

U Zemunu, gradski stan, dnevni boravak, za stolom sjedi Milica i čita novine. Ulazi Štef. 

ŠTEF: Dober dan!

MILICA: Dobar dan! Odakle ti, vojniče? Tko te šalje?

ŠTEF (salutira): Na zapoved! Mene su poslali pukovnik Milojko Karanović, da bi pri vam bil posilni.

MILICA: Ko te amo poslao? Pa ti si Prečanin.

ŠTEF: Nesem išel po prečki, ravne sem sim došel.

MILICA: Pričaj srpski, bre! Ništa te ne razumem. Kako se zoveš?

ŠTEF: Štef Šušlek!

MILICA: Dobro, ja ću te zvati Stevo!

ŠTEF: Kak očete!

MILICA: Odakle si, matere ti?

ŠTEF: Z Blesavca!

MILICA: O, sine Milojko, gde ga nađe? Ajde, idi se raspremi u sobu.

ŠTEF: Ne znam kam.

MILICA: Prva vrata levo. Kad se raspremiš, vrati se amo.

ŠTEF: Mam dojdem! (Odlazi.) 

GOGA (ulazi): S kime pričate?

MILICA: Pomisli, Goco, naš Milojko načisto poludeo. Doveo nam nekog Prečanina da nas služi.

U Zemunu: Mari Ivica kao Goca, Danica Bejuk kao svekrva Milica

GOGA: Nemojte kas'ti? Odakle?

MILICA: Pojma nemam. Ja ga ništa ne razumem. Izgleda neki Zagorac.

GOGA: Kako izgleda?

MILICA: Ko ćorava kokoška.

GOGA: Što?

MILICA: Muva se ko brez glave!

GOGA: Ta nov je! Snaći će se!

MILICA: Nadam se da oće. Goco, što je s našim ručkom?

GOGA: Šta bi bilo? Krčka se!

MILICA: Idem da pogledam, onoj našoj Ceci vazda nešto zagore. (Ode.)

Goga se gleda u ogledalo, dolazi Štef.

ŠTEF: Evo mene, ja sem se raspakeral. (Zbuni se ugledavši Gogu.) Dober dan, milostiva!

GOGA: Dobar dan! (Gleda Štefa.) Ti si novak?

ŠTEF: Na zapoved! Ja sem Štef Šušlek, selo Blesavec, numera 8.

GOGA: Ja sam Goga, za prijatelje Goca, supruga vašeg pukovnika Milojka Karanovića.

ŠTEF (čudi se): Vi! Ja sem misli da ste mu vi čer. A gdo mu je ona gospa?

GOGA: Ono ti je njegova majka Milica.

ŠTEF: Najte reči!

GOGA: Jeste! Matora je stroga. Moraš da je se čuvaš. Ali nas dvoje ćemo se lepo slagati. 

Goga prilazi Štefu i udara ga bokom, Štef se prepadne. 

ŠTEF: Ja bi štel znati koj mi je za delati.

GOGA: Evo, kao prvo, da odeš do bioskopa i kupiš nam dve karte.

ŠTEF (zbunjeno): Koj idete na put?

GOGA: Kakav put?

ŠTEF: Vu taj biskop!

GOGA: Da li si ti mene razumeo?

ŠTEF (maše glavom): Nesem!

GOGA: Bioskop se u vas kaže kino. Tamo gde gledaš filmove.

ŠTEF: A, kine! Sad znam.

GOGA: Odeš tamo, kupiš dve karte - za mene i drugaricu i vratiš se nazad.

ŠTEF: Gde bi ja to našel?

GOGA: Pravo niz ulicu, prva ulica desno iza crkve.

ŠTEF: Š čem bum platil? Nemam penez!

GOGA: Jesi li ti kad bio u bioskopu?

ŠTEF: Ja lične nesem, ali znam jednoga z mega sela teri je bil.

GOGA: Evo ti pare! Znaš šta, kupi tri karte. Povest ćemo i tebe, da se same ne vraćamo kasno noću.

ŠTEF: Idem odma! (Odlazi.)

Ulazi Milica noseći tanjur s narescima i kruh.

MILICA: Gde je Stevo?                                                         

GOGA: Otišo u bioskop kupit karte.

MILICA: Ko će u bioskop?

GOGA: Idem ja s Radom.

MILICA: Ne pristoji udanoj ženi da se smuca uveče ulicom i bioskopom. Može vas napast kakav siledžija.

GOGA: Povest ćemo i Stevicu, da nas pazi.

MILICA: Jes vala, velike vajde od njega!

GOGA: Nemojte tako. Jeste smotan, ali čini se mnogo dobar. Idem ja da se uredim. Srela sam jutros lekara Stankovića. Kazao mi da će danas posle ručka da vas obiđe.

MILICA: Što da me obilazi? Onomad kad sam bila bolesna, nije hteo odmah doći. Došo drugi dan da me obiđe. Mogla sam i umreti.

GOGA: Što pričate! Čovek se jako zabrinuo za vas.

MILICA: Jao, sad sam se setila! Mene nema kući. Idem kod krojačice na probu. Posle ću da svratim do prodavnice. Moram kupit makaze. Juče sam sve pretražila. Nema ih nigde.

GOGA: Kako nema? Valjda će negde da se nađu.

MILICA: Ja to ne mogu da čekam. Kupit ću još jedne pa neka se nađe. U ovoj kući stalno nešto nestaje.

GOGA: Šta oćete kazati, da sam ih ja negde zametnula.

MILICA: Ko ti šta kaže! Nemoj odma da se duvaš.

GOGA: Kad sam uvek ja za sve kriva.

MILICA: Šta ono beše s lekarom Stankovićem?

GOGA: Ništa! Reko da će da navrati.

MILICA: Mene nema! Što ćemo sad?

GOGA: Ja ću ga primiti, ponuditi mu kafu i nek ide kući.

MILICA: E, Goco, ne može to tako! Ti si udata žena. Kako ćeš sama s tuđim muškarcem?

GOGA: Pa on je naš porodični lekar. Ko tu može šta da kaže!

MILICA: Komšinica Leposava, na primer.

GOGA: Šta ona ima da kaže?! Neka gleda svoja posla.

MILICA: Jeste, dabome! Al' opet, treba malo da pripaziš. Znaš kakova je.

GOGA: Dobro, ja neću otvarati vrata.

MILICA: Ne mo'š tako. Pomislit će čovek da smo nevaspitani. Pusti ga u kuću, a ja ću narediti Stevi da te pazi. Kazala mi komšinka Jela kako se priča da Stanković voli da nasrće na žene.

GOGA: Puste priče! On je uglađen i fin gospodin. (Diže se.) Idem ja pogledati meso u rernu. (Ode.)

ŠTEF (ulazi): Pokorno javlam! Karte su v žepu.

MILICA: Slušaj me dobro! Ja moram do krojačice. Dolazi nam u goste jedan mladi lekar. Meni se čini da se nešto muva oko Goce. Ta ona je udana žena i ne bi bilo lepo da bude sama s tuđim muškarcem u kući. Ti moraš da je paziš. Jesi me razumeo?

ŠTEF: Se do kraja!

MILICA: Dobro! Jesi l' gladan?

ŠTEF: Jesem, celi dan mi vu črevu kruli.

MILICA: Evo, zamezi malo kobasice i leba. Kasnije će biti ručak.

ŠTEF: Fala! (Jede.) 

MILICA: Slušaj me dobro! Kad se najedeš, donet ćeš drva u kuhinju. Zatim odeš do prodavnice da kupiš namirnice. Evo ti spisak. Kad se vratiš, muvaj se po kući. Kao što rekoh, dolazi lekar Stanković. Na glasu je ko veliki ljubitelj žena. Imaš bre da mi čuvaš snaju od tog švalera. Je l' ti jasno?

ŠTEF (kima potvrdno): Na zapoved! Vaša reč je moja zapoved.

MILICA: I bolje ti je! Još nešto! Svaku večer pre spavanja da staviš na terasu kučetu ćebe. Naučilo kuče da spava na ćebetu. Ajd, pojedi i da si sve zadatke izvršio, inače ću se žalim Milojku pa nek te šalje u prekomandu. (Ode.) 

ŠTEF: Na zapoved! (Gleda spisak.) Da vidim koj tu piše? Pirinač, kajmak, sirće. Ki je to vrag? Ja to niš ne razmem. Krompir, to je valda kramper. Šargarepa, to valda je šara repa. Šećer i kafa. Idem vu dučan, dok nije došel onaj doktor, da ne bu gazdaricu napadal. Koj mi je još rekla? A, moram na večer deti kurčetu čebe. To nesem niš razmel. Bum pital mladu gazdaricu. Ž nu se nekak morem bole dospomenuti. (Ode.)

Dolazi Goga, gleda se u ogledalo i uređuje; čuje se zvono, Goga izlazi otvoriti. 

GOGA: Izvolite, gospodine Stankoviću, sedite. Jeste za kafu?

NENAD: Molim vas, nemojte biti tako službeni. Zovite me Nenad. Može kafa.

GOGA (donosi kavu): Skoro zaboravih! Pravila sam slatko, želite probati?

NENAD: Ako ste ga vi pravili, mora da je izuzetno. Ne bi hvala! Onomad sam uzeo slatko kod gospođe Anđelke i ceo dan me boleo zub.

GOGA: Kod gospođe Anđelke? Žena vazdušnog avijatičara Ratka Ostojića. Vi ste i njezin lekar?

NENAD: Jesam! Ja sam prijatelj s Ratkom. Mnogo prijatan čovek.

GOGA: Jeste! Često odsutan ko i moj Milojko.

NENAD: Znam da vam nije lako. Ali ja sam tu u svojstvu vašeg lekara. Uvek sam na raspolaganju tako lepoj ženi.

GOGA: Laskavče! 

Goga i doktor sjede za stolom doktor prima Gogu za ruku. 

ŠTEF (naglo ulazi): Na zapoved! Ja sem došel! Se sem kupil i del vu gredenc.

GOGA: Dobro, dobro, slobodan si. Možeš ići!

ŠTEF: A kam?!

GOGA: Idi u kuhinju i spremi stvari.

ŠTEF: Na zapoved! To sem več napravil.

GOGA: Onda operi kuhinju. Idi već jednom!

ŠTEF: Ja sem tu če me trebate.

GOGA: Dobro! Slobodan si!

ŠTEF: Na zapoved! (Ode.)

NENAD: Takvi bre vojnici da nam brane otadžbinu.

GOGA: Moj Milojko baš ume da odabere uvek nekog smotanog.

NENAD: Draga moja, vaš suprug je mudar čovek. Boji se on za vas. Kad bi uzeo kakvog naočitog momka, sa finim manirima, moglo bi tu svašta da se desi.

GOGA: Ih, ta šta pričate! Ja sam poštena žena. 

NENAD: U to ne sumnjam. Nije lako ženi poput vas.

GOGA: Nije! Evo, mog Milojka već nema tri meseca.

NENAD: Tri meseca? Ja sam vam na raspolaganju u svakom pogledu. Grehota je da tako lepa žena vene k'o uvela ruža.

Nenad stavlja svoju ruku na Goginu.

ŠTEF (ulazi naglo): Ja sem opral kuhinu.

 GOGA (zbunjeno): Idi bre, peri stepenice!

ŠTEF: I nje sem opral.

GOGA: Jesi li doneo drva?

ŠTEF: Nesem!

GOGA: Odma da si doneo! Očeš šporhed da ugasne.

ŠTEF: Na zapoved! Idem odma. (Ode.) 

NENAD (diže se): Gde samo nađe ovog smutljivca?! Taj se uvek nađe u krivo vreme na krivom mestu.

GOGA: Šta ćete, gospodine Stankoviću. Sad vidite kakav vam je moj život. Pravo da vam kažem, imala sam ja mnogo prosaca, ali otac navalio da uzmem Milojka. Bio on naočit momak, sad ga malo stigle godine.

NENAD: Ako smem da pitam, koliko gospodin suprug ima godina?

GOGA: Pedeset osam!

NENAD: Da ja imam tako lepu mladu ženu, ja se ne bih od nje odvajao ni trena. Znadete, neki muškarci baš ne znaju da usreće ženu. (Počinje ju hvatati oko struka.)

GOGA: Kako ste to lepo kazali.

NENAD: Vi ste meni već dugo zapeli za oko.

GOGA: Nemojte, ja sam poštena žena.

NENAD: Znam, ali ne mogu da odolim.

Nenad uhvati Gogu i počne ju ljubiti; u taj čas ulazi Štef.

ŠTEF: Pokorno javlam da su drva vu kuhine. (Panično.) Koj to delate?

NENAD (spušta Gogu u fotelju): Gospođi Goci pozlilo pa joj dadoh veštačko disanje. (Sebi u bradu.) Gde baš sad dođe!

GOGA: Jao, gospode!

ŠTEF: Koj vam nije dobre?

GOGA (sjedne na stolicu): Malo mi se vrti u glavi.

NENAD: Dajte mi ruku, puls da vam opipam. (Sluša, obraća se Štefu.) A vi idite i donesite ladne vode. (Štef odlazi.) Srce vam kuca ko švajcarski sat. (Počinje joj otkopčavati bluzu.) 

GOGA: To je zbog vas, gospodine Stankoviću. 

Ulazi Štef noseći vodu.

ŠTEF: Evo vode! (Kad vidi otkopčanu bluzu, počinje zakopčavati.)

NENAD: Šta radite? Zar ne vidite da gospođi treba vazduha.

ŠTEF: Je, a če se preladi? Ja sem odgovoran za gospođu i ja pazim na nju.

NENAD: Ja sam njen lični lekar, ta nećete me vi učiti što da radim!

ŠTEF: Ne dej Bože, ja se vu medicinu razmem ko krava v buben.

GOGA: Duvaj mi, Stevice!

Štef maše rukama pred Gogom.

NENAD (vadi stetoskop): Sad ću ja da vas preslušam. (Otkopčava bluzu i sluša.) 

ŠTEF (komentira): A da poslušate otraga na pleče? Mene je doktor otraga poslušal.

NENAD: Molim vas! Sad ste prekršili svaku meru. Ko je ovde lekar? Vi ili ja?

ŠTEF: Vi! Ali mene je ipak strah za gazdaricu da ju ne bi propuh vlovil.

GOGA: Doktore, je l' sve u redu?

NENAD: Jeste!

GOGA: A šta mi bi?

NENAD: Morat ćete doći k meni u ordinaciju, da napravimo kompletan lekarski pregled.

GOGA: Kada da dođem?

NENAD: Što pre! Da pronađemo uzrok vaših komplikacija.

ŠTEF: Je, tak je moja suseda Vera opala v nesvest i onda je za par meseci rodila Jureka. Morti bude i pri gazdarice nekoj novoga.

GOGA: Neće! Ne boj se. Moj Milojko nema vremena da pravi decu.

NENAD: Ako ima tu kakvih zdravstvenih ili kakvih drugih problema, ja sam na usluzi. Ipak sam ja vaš lični lekar.

GOGA: Imat ću u vidu.

NENAD: Ja moram da krenem. Molim vas, gospođo Karanović, da dođete što pre. Moramo da izvršimo kompletan pregled.

GOGA: Evo, ja ću već sutra da svratim do vas. Kažite samo u koje vreme.

NENAD: Dođite mi uveče, oko sedam časova. Vas ću da primim zadnju, jer vaš pregled će da potraje.

GOGA: Doći ću svakako!

NENAD: E, ja sad stvarno mora da idem.

GOGA: Kud tako žurite?

NENAD: Još me mnogo posla čeka. Pozdravite mi gospođu Milicu. (Pozdravlja rukoljubom.) Doviđenja!

GOGA: Doviđenja!

ŠTEF: Zbogom, gospon doktor!

Doktor odlazi.

GOGA (gleda na sat): Moram da se spremim za bioskop. Idem ja da se uredim. Stevice, donesi čarape iz ormara. (Ode.)

ŠTEF (viče): S teroga ormara?

GOGA: U mojoj sobi! Pogledaj u donjoj fioci! (Štef ode.)

ŠTEF (viče): Z leve ili z desne strane.

GOGA: Sa leve!

ŠTEF (nosi čarape): Tu su! Evo vam! 

GOGA (sjedi u fotelji): Dođi, navuci mi čarape!

ŠTEF (zbunjen): Ja?

GOGA: Da, ti! Požuri, zakasnit ćemo u bioskop.

ŠTEF: A če vam je podraplem?

GOGA: Kako ćeš ih poderati, ta nisu od papira!

Štef navlači čarapu. 

GOGA: Vuci, Stevice, vuci!

Štef navuče čarapu do pola i stane brišući znoj s čela. 

ŠTEF: Je l' dosta?

GOGA: Pa navuci je do kraja. Šta čekaš?

ŠTEF: Se nekak bojim!

GOGA: Sami smo, čega se bojiš?

ŠTEF: Koj mislite da dozna vaš muž. Mam bi me strelil.

GOGA: Kako će saznati?

ŠTEF: Rekel je mene pukovnik Milojko: „Pazi vojniče šta radiš! Ima da čuvaš moju ženu ko otadžbinu. Zabrljaš li nešto, streljački vod te čeka.“

GOGA: Ne boj se! To su sve puste priče.   

Štef navuče čarape, Goga ga uhvati i zajedno padnu s fotelje.

ŠTEF (skoči): Na zapoved! Dejte mi drugi posel. Ja se ovo ne vupam delati.

GOGA: Je l' si ti tu mene da služiš?

ŠTEF: Jesem!

GOGA: Onda imaš da izvršavaš moja naređenja.

ŠTEF: Ja bum se napravil, ali najte me terati da vam štumfe oblačim.

MILICA (zove iza scene): Stevo!

ŠTEF: Na zapoved! Tu sem! (Ode.)

GOGA: (oblači čarape): E, moj Milojko! Znao si ti kog će da mi pošalješ. Prepao mladića načisto. Past će on u moju mrežu. Ne zvala se ja Goca.

MILICA: (ulazi): Evo mene! Umorila sam se da me sve koske bole. Je l' bio lekar Stanković?

GOGA: Jeste!

MILICA: I šta kaže?

GOGA: Pozdravlja vas! Idem ja da se uredim. Zakasnit ću u bioskop.

MILICA: Kaži Stevi da mi donese kafu.

GOGA: Oću! (Ode.)

MILICA: Šta se ova nešto uzmuvala? Mora da proverim šta se desilo. (Sjedne za stol.)

ŠTEF (donosi kavu): Na zapoved, milostiva!

MILICA: Da čujem! Je l' bio lekar Stanković?

ŠTEF: Je bil!

MILICA: Šta je 'teo?

ŠTEF: To ja ne znam, prosim lepo.

MILICA: Jesam ti kazala da mi čuvaš snaju!

ŠTEF: Ja sem ju čuval da je nije las z glave opal.

MILICA: Šta kažeš? Netko je pao?

ŠTEF: Nije! Ovaj… Je!

MILICA: Šta sad? Jeste ili nije?

ŠTEF: I nije i je!

MILICA: Nemoj da me omajavaš. Kaži bre šta je bilo.

ŠTEF: V jednom času je gospođu Gogu omilajica zašla i skoro je opala.

MILICA: Ništa te ne svatam. Goca je pala? Odakle?

ŠTEF: Nije opala, ovaj, je.. u fotelu.

MILICA: Kako pala?

ŠTEF (demonstrira): Ovak!

MILICA: Bože, svašta!

ŠTEF: Je, opala je v nesvest.

MILICA: U nesvest?

ŠTEF (kima glavom): Nije do kraja!

MILICA: Kako to misliš!

ŠTEF: Mam je k sebe došla dok sem je ja dal mrzle vode piti.

MILICA: Gdje je bio lekar Stanković? Zašto nije priskočio u pomoć?

ŠTEF: Je, mam je skočil i otkopčal bluzu.

MILICA (iznenađeno): Otkopčao bluzu! Vidi švalera! A što si ti radio za to vrijeme?

ŠTEF: Ja sam zakopčal, da se gospođa ne preladi.

MILICA: Pravo si učinio. Tako se brani otadžbina. Ne mož' svako da ulazi na tuđi teritorij.

ŠTEF: Sem ja Štef soldat! Ja izvršavam saki zadatak.

MILICA: Alal ti vera! Idi sad da se spremiš za bioskop. I tamo dobro otvori oči.

ŠTEF: Na zapoved! Znate da bum! (Odlazi.) 

MILICA: Nema me tri sata, a u kući haos. Baš dobro izabrao Stevana, moj Milojko! Alal mu vera! Nema Goca da mrdne bez nadzora. Idem da proverim, je l' stavio kučetu ćebe.

Milica odlazi; čuje se kako lupa štapom. Štef dolazi, uzima šalice sa stola. 

MILICA: (zove) Stevo!

ŠTEF: Joj siromak, sad sem najebal! Zabil sem kurčetu deti čebe.

MILICA: Stevo!

ŠTEF: Idem odma! (Odlazi.)

Ulazi Goga, skida prsten i stavlja ga na policu iza kutije.

GOGA (traži ruž): Gde mi je karmin? Doneo mi Vasa iz Pariza i sad ga nema. Mora da ga matora negde tutnula. Stevice! Stevice!

MILICA: Šta vičeš!?

GOGA: Zovem Stevicu!

MILICA: Pa sad protrčao pored mene ko da ga đavo goni.

GOGA: Gde je?

MILICA: Eno, čeka te na kapiji.

GOGA: Mora da krenem!

Goga stavlja šešir i odlazi. Milica prilazi polici, vadi ruž i zabezekne se kad vidi prsten.

MILICA: Šta je ovo? Skinula verenički prsten. E, neće moći ove noći! (Oblači se.) Odoh ja iz ovih stopa u bioskop! Ko zna šta ona smera. (Odlazi.)

Čuje se zvuk vlaka.

 

Peta scena

Seoska kuća Šušlekovih. Joža sjedi za stolom, dolazi Ruža.

RUŽA: Si donesel vina?

JOŽA: Jesem!

Dolazi Štef.

RUŽA: Lepi moj dečec!

JOŽA: Kak se to spominjaš, kak da je mali dečec. Štefek je z vojske došel i on je dečko za ženiti. Sad ti nemu: dečec!

ŠTEF: Tak je! Japa ima praf. Mi nije smeti više tak govoriti. Ja sem čudaj toga prešel.

JOŽA: Koj ti mati zna. Ona misli da je vojsku služiti kaki flačje na potoku prati. Mozak na pašu i samo tučeš po koritu.

MARKO (ulazi): Dober večer! O, Štefek, kak si? (Rukuju se.)

ŠTEF: Dobre!

MARKO: Viš kak su tri leta brže prešla.

ŠTEF: Vam je, a mene?

MARKO: I kak je bile?

ŠTEF: Teško! Nije ti lafko otadžbinu braniti. Tu ti je sakojake napasti i zvana i znutra.

MARKO: Tak je bile opasne?

ŠTEF: Naj ni pitati.

RUŽA: Glavne da si ti nam zdrav i čitav dimo došel.

ŠTEF: Jesem!

JOŽA: Štefek je bil dober soldat. Je dobil pofalnicu!

BARA (ulazi): Dober večer!

RUŽA: Dober večer! Odi, kuma, sedi! Kak nije kum Miško došel?

BARA: Ima kantar! Nije mu dobre.

RUŽA: A koj moreš!

BARA: Štefek, kak si koj?

ŠTEF: Fala na pitanju, dobre!

BARA: Glavne da si ti nam srečne dimo došel.

RUŽA: To i ja velim.

BARA: Znaš, kuma draga, kakvoga mi je Štefek lista napisal. Tri dane sem ga čitala.

ŠTEF: Je li vam se dopale?

BARA: Je! Na zajnem sem se rasplakala.

JOŽA: Naj reči! A zakoj?

BARA: Na kraju lista je Štefek lepo napisal:

„Na prozoru stoji čaša mlieka

šaljem svojem kumu i kume pozdrav iz daleka.

Bog poživi kuma i zeca!“

To me je tak dirnule, da sem se celi dan plakala. Viš, i sad mi suze idu.

RUŽA (briše se): I mene mam suze idu. Je, moj Štefek zna jako mudre pisati.

JOŽA: Im je šest let vu školu išel. Mu mora nekoj v glave ostati.

BARA: Praf veliš!

RUŽA (gleda kroz prozor): A gde je Ivek tak dugo?

BARA: Kam je prešel?

JOŽA: Poslali smo ga po Rudu. Naj bu došel pak nam male zaigra.

RUŽA: Smo veseli koj nam se je Štefek zdraf i čitaf vrnul.

BARA: Draga kuma, šte ne bi bil? Nije mala stvar vojsku zbaviti.

Ulaze Ruda i Ivek.

RUDA: Dober večer! (Rukuje se sa Štefom.)

JOŽA: O, Ruda, čekamo te kak ozebli sunca! Si za jenu kupicu?

RUDA: Navek!

Joža toči.

MARKO: Za Štefeka!

JOŽA: Živeli!

RUDA: I, Štefek! Ti si svoje odslužil. Kak si zbavil?

ŠTEF: Nije bile lafko. Ali ja sem se zadatke izvršil. I pofalnicu sem dimo donesel.

MARKO: Dej nam ju onda pokaži.

ŠTEF: Ivek, donesi pohvalnicu. Sad bute vidli! 

Ivek donese pohvalnicu. 

MARKO: Da vidim koj piše. (Čita.) „Pohvalnica. Ovim se pohvaljuje vojnik Štef Šušlek za požrtvovanje, hrabrost i verno služenje otadžbini.“ Potpis: „pukovnik Milojko Karanović“.                          

ŠTEF: Si videl!

RUDA: Jako lepo!

MARKO: Šte bi rekel da je naš Štefek tak hraber bil! Je li si i s topa pucal?

ŠTEF: Jesem!

MARKO: I kak ti je išle?

ŠTEF: Nigdar bole! Kam sem nacilal, tam sem puknol.

JOŽA: Ste vidli! Nesem se toga nadal. Zate je mene drago da ste sim došli, pak se bumo vu to ime male proveselili.

BARA: Joj, kak kum Jožek lepo govori.

RUŽA: Dejte si male zagriznite, bu vam lakše pijača išla. Ivek, odi pogleč je li su guske z gmanja došle i mam je zapri. Dej zapri i kokoši.

IVEK: Dobre! (Ode.)

ŠTEF: Morem ja sad nekoj reči. Štel bi reči da sem ja se lepo zbavil, pak bi prosil Rudu da nam jednu odigra.

RUDA: Štefek, imaš kakvu želju?

ŠTEF: Dej mi zaigraj onu „Širok Dunav, ravan Srem“.

MARKO: Je, pak nesi više vu vojske. Reči reši neteru domaču.

JOŽA: Najte se pravdati. Dej ti Ruda zaigraj onu „Tri livade“.

RUŽA: Ja bi onu „Na bregu kuća mala“.

BARA: Mene je ona lepa „Tihe noći, moje zlato spava“.

RUDA: Kad se nemrete dogovoriti, naj bu onda ova.  

Zasvira pjesmu „Pil bi vino“ i svi pjevaju.

Pil bi vino, al' je vino skupo,

a rakija još skuplija.

Pive mi se neće, vode ne mogu. 2x

Vozil bi se, al' su kola skupa,

A kočija još skuplija.

U tačkama neću, pješke ne mogu. 2x

Ženil bi se, al' su žene skupe,

Udovice još skuplije.

Rastavljene neću, stare ne mogu. 2x

RUŽA: Joj kak nam lepo ide!

JOŽA: Živeli! Za mega Štefeka, hrabroga soldata!

PRISUTNI: Živeli!

POŠTAR (iza scene): Šušlek!

JOŽA: Tu sem! Odi, Ruža, glet, mi se čuje poštar.

RUŽA: Odi ti, se ja s kumu spominjam.

JOŽA: Ruža, ti krečeš!

Ruža odlazi i vraća se s pismom.

RUDA: Dej još natoči, koj žmuklaš.

JOŽA: Naj me vređati. Gda sem ja žmuklal!

RUŽA (pokazuje): Tu je pismo. Da vidim otkut. Od Zemuna!

JOŽA: Na koga glasi?

RUŽA: Na Štefeka!

JOŽA: Dej sim! (Uzima pismo.) Tu piše: Milica Karanović!

RUŽA: Si je Štefek znam deklu našel? Dej čitaj!

ŠTEF (skoči): Ti bokca! Koj ona oče?

JOŽA (čita): „Stevane!“ Si videl kak ga zove Stevane. (Dalje čita.) „Želim da ti saopštim, da je tvojim odlaskom u našoj kući nastao haos. Saznala sam da je Goca u trećem mesecu trudnoće.“

JOŽA: Štefek! Je li to tvoje?

ŠTEF (zbunjen, počinje mucati): N… n... n.. nemre biti.

RUŽA: Dej čitaj!

JOŽA: Da vidimo koj dale piše. (Čita.)

„Ne mogu nikako da saznam s kime se spanđala. Kako si ti u to vreme bio kod nas u službi, ti bi trebao da znaš. Ona samo ćuti i plače. Neće da otkrije ko je otac. Danas se vraća Milojko. Bojim se šta će biti kad sazna. U besu će nekog da ubije.“

ŠTEF (zbunjen): Joj mene bokcu! Koj još piše?

JOŽA: „Ako ti imaš kakva saznanja o neveri moje snahe Goce, odma da javiš.“ Potpis je Milica Karanović.

JOŽA: Štefek, koj imaš za reči? Je li si ti tu svoje prste imel?

RUDA: Nije prste!

ŠTEF: Niš! Samo jemput smo se šalili. Japa, ja nesem štel, ali sem moral po zadatku.

MARKO: Tak si ti vojsku služil! Si Milojku ženu prašil. (Smije se.)

RUDA: Još je za to i pofalnicu dobil.

JOŽA: Jemput je z topa puknul, ali za hasen.

BARA: Šte bi mu rekel?

RUŽA: Joj mene bogice, koj bu sad? Bu ga ovaj strelil.

JOŽEK (preplašen): Joj, kak sem ja siromak nadrapal.

JOŽA: Gde ti je pamet bila! Još buš išel na vojni sud!

ŠTEF (klekne pred oca): Japa, dejte me spasite!

JOŽA: Si mogel na to prije misliti. Nesi moral mam pod kiklu zajti.

ŠTEF: Ja nesem niš krif. Samo sem izvršaval naređenje.

RUŽA (plače): Joj mene, joj!

IVEK (dotrči): Pomoč! Ote brže!

RUŽA: Koj se dogodile?

IVEK: Marica od strine Lube je išla po kukurezu na štagel pak je je opal bat na glavu!

JOŽA: Gde je Marica?!

IVEK: Vu štaglu! Leži pod lojtru!

RUDA: Ludi, ote, idemo brže!

MARKO: Moramo dekle pomoči.

Marko i Ruda odlaze.

BARA: Joj mene sirote. Koj se još ne bu dogodile?

ŠTEF: Kam idete!? Ja neću sam ostati.

JOŽA: Čemu si strahu?

ŠTEF: Onomu vragu, Milojku!

BARA (tješi ga): Štefek, naj se bojati. Pak se ne bu mam tu stvoril.

ŠTEF: Kuma Bara, ste sigurni?

JOŽA: Nema eroplan da doleti. Ote, idemo videti koj je z Maricu. Ruža, zemi rakiju!

ŠTEF: Ja bum doma ostal.

RUŽA: Ostani! Dragi Bože, koj još ne bu v našu hižu došle?

Odlaze. Zabrinuti Štef izbezumljeno hoda gore-dolje.

ŠTEF: Joj mene siromaku, koj bum napravil?

IVEK (dolazi i nosi telegram): Štefek, dobil si telegrama! 

ŠTEF: Još jenoga! Šte ti ga je dal?

IVEK: Poštar, a šte drugi!

ŠTEF: Otkut je?

IVEK: Čekaj da vidim. Tu piše: Zemun. Na, čitaj, mene se žuri. Dečki me čekaju. 

Daje pismo i odlazi. Štef prima pismo i baca ga na pod.

ŠTEF (uplašeno): Joj, bogzna koj je nutre. Morti smrtna presuda. (Gleda bojažljivo.) Da ipak vidim koj piše? (Čita.) „Stevice! Milojko, prifatio dete. Mnogo se raduje. Ne mora da brineš.“ Potpis: Goca!

(Veselo se križa.) Fala Bogu i Majke Bože! Več sem videl kak me strelaju. (Ponovo čita.) Kak ga ne bu prifatil, kad sam nije mogel niš napraviti. Još mi mora dati ordena, a ne samo pofalnicu. (Veselo.) Se je dobre kad se dobre svrši. Idem mam jape povedati. (Gleda po sobi.)

Kam je prešel? (Razmišlja.)

A, da! K strine Lube. Marici je bat opal na glavu! Mene se Marica več dugo dopada. Če Bog da bumo se ženili! Idem ju spasiti, ipak sem ja s topa pucal.

Otrči van.

 KRAJ     

_______________________

Štefica Fanjek (djevojački Bartolome) rođena je 1958. u Svetom Ivanu Zelini gdje je završila osnovnu školu. U Bjelovaru je završila srednju trgovačku školu. Dugi niz godina radila je kao prodavačica u rodnom gradu, susretala se s brigama i veseljima ljudi ovoga kraja, a najzanimljivije je događaje zapisivala pa je od 2000. o životu svojih Zelinčana i okolice počela pisati dramske tekstove. 

Unutar Hrvatskoga pjevačkoga društva „Zelina“ s grupom entuzijasta obnovila  je dramsku sekciju  2000. godine. „Babica se zdigla“, njihova prva pučka komedija koju je napisala i režirala 2001., bila je uspjeh i među zelinskom publikom, na smotrama i festivalima, kao i na gostovanjima gdje su nastupali. Proglašena je najboljom predstavom 5. SKAZŽ (Smotra kazališnih amatera Zagrebačke županije) u Samoboru 2002., a glumci su osvojili nagrade za glavnu mušku (Stjepan Nizek) i glavnu žensku ulogu (Sanja Poldrugač).  

Dramska sekcija HPD-a nastavila je postavljati Štefičine pučke komedije od koji su mnoge dobile nagrade kao npr.

• „Topla voda teče“, 2003. (nagrada za sporedne muške uloge Stjepan Nizek i Goran Bičak, 6. SKAZŽ; Jastrebarsko)
• „Idu svati“, 2004. (najbolja predstava, 7. SKAZŽ; Sv. Ivan Zelina)
• „Gospodar je zvonel“, 2005. (nagrada za sporedne muške uloge Goran Bičak i Stjepan Nizek, 8. SKAZŽ, Buševec)
• „Život kak ringišpil“, 2006. (najbolja predstava, 9. SKAZŽ; Križ)
• „Fačuk“, 2007. (nagrada za tekst Štefica Fanjek, 10. SKAZŽ; Sv. Ivan Zelina).

„Babica se zdigla“, Zelinsko kazalište ZAmKA, 2002.

U Sv. Ivanu Zelini od 1994. djeluje Zelinsko amatersko kazalište ZAmKa, koje je Josip Pandurić, tadašnji ravnatelj Pučkog otvorenog učilišta (POU) i profesor u gimnaziji, osnovao s grupom srednjoškolaca. Nakon odlaska gospodina Pandurića 1999., ZAmKu vodi glumac Božidar Smiljanić do 2006. Nakon odlaska gospodina Smiljanića, osniva se dječja scena koju vodi Štefica Fanjek. Od 2007. Štefica Fanjek postaje i voditeljica ZAmKe, nastavlja pisati i režirati vlastite tekstove i uspješno povezuje dramsku sekciju i ZAmKu,

U  produkciji ZAmKe nižu se uspješne predstave za odrasle (a sve nagrade i festivali su od navedene godine premijere predstave):

• „Hudi beteg“, 2008. (nagrada za sporednu mušku ulogu Stjepan Nizek, 11. SKAZŽ, Samobor)
• „Prevareni grof“, 2008.
• „Izborna doganjka“, 2009. (nagrada za glavnu mušku ulogu Mario Dukarić, 13. SKAZŽ; Sv. Ivan Zelina)
• „I to ti je život“, 2010. (nagrada za sporednu mušku ulogu Mario Dukarić, 14. SKAZŽ; Buševec)
• „Babica se zdigla“, 2012.
  • najbolja predstava, 5. SKAZŽ, Sv, Ivan Zelina
  • nagrada za očuvanje kulturne baštine, nagrada za tekst Štefica Fanjek, FHKA (Festival Hrvatskih kazališnih amatera) Stari Grad na Hvaru
• „Sretna žena“, 2013. (nagrada za najbolju glavnu žensku ulogu Mateja Lanović, 16. SKAZŽ; Sv. Ivan Zelina)
• “Pravo i pravica“, 2014.
  • najbolja predstava, 17. SKAZŽ, Križ
  • najbolja predstava i nagrada za glavnu mušku ulogu Krunoslav Hublin, Smotra kazališnog stvaralaštva Retkovci
• „Život kak ringišpil“, 2015. (nagrada za glavnu žensku ulogu Zdenka Kamenarič i za sporednu žensku ulogu Ivana Gorički, 18. SKAZŽ; Buševec)
• “Audicija“, 2016. (najbolja predstava, 19. SKAZŽ; Buševec)
• “Više sreče drugi put“, 2018.
  • najbolja predstava, 20. SKAZŽ, Buševec
  • najbolja predstava, nagrada za glavnu mušku ulogu Zdravko Munđak, 2. Festival središnje Hrvatske, Zlatar Bistrica
• „Na proščenju“, 2019.
  • najbolja predstava, 21. SKAZŽ, Buševec
  • nagrada za očuvanje kulturne baštine, priznanje djeci Karlu i Heleni Hublin, FHKA (Festival Hrvatskih kazališnih amatera), Vodice
• „Vlast je slast“, 2020.
• „Fačuk“, 2021.
  • najbolja predstava, 23. SKAZŽ, Buševec
  • nagrada za tekst Štefici Fanjek, nagrada za očuvanje kulturne baštine, 61. FHKA (Festival hrvatskih kazališnih amatera) Vodice
  • najbolja predstava po ocjeni publike, nagrada za sporednu žensku ulogu Mari Ivica i sporednu mušku Stjepan Nizek te priznanje za djecu Helena i Karlo Hublin, 10. Komedija fest u Bjelovaru,
  • najbolja predstava, nagrada za glavnu žensku ulogu Ana-Marija Posavec, nagrada za glavnu mušku Stjepan Nizek i nagrada za režiju Štefica Fanjek, 1. Festival središnje Hrvatske, Zabok
• „Sve za ljubav“, 2023.
• „Svakog gosta tri dana dosta“, 2024. (najbolja predstava, nagrada za glavnu žensku ulogu Zdenka Kamenarić, 25. SKAZŽ; Sv. Ivan Zelina)

Predstave za djecu: „Zrno sreće“, 2006.; „Božić kao bajka“ i „Jankičevi jadi“, 2007.; „Čudesna šuma“ i „Jezuš nam se rodil“, 2008.; „Internet“, 2011.; „Negda i denes“, 2012.; “Sv. Nikola“, 2021.; „Blagdani“, 2023.

 Zadnja scena predstave „Fačuk“ Zelinskog kazališta ZAmKA, 2021.

Većina se tih šaljivih dramskih djela temelji na svakodnevnom životu prigorskoga kraja, a njihovoj je uspješnosti pridonijela izvorna kajkavština zahvaljujući kojoj svaka predstava dobiva prizvuk tople, domaće, starinske riječi.

Njezine su predstave deset puta odabirane kao najbolje na Smotri kazališnih amatera Zagrebačke županije (prema mišljenju različitih stručnih povjerenstava)  i  predstavljale tu županiju na Festivalu hrvatskih kazališnih amatera („Babica se zdigla“, „Štefek soldat“, „Fačuk“, „Idu svati“, „Život kak ringišpil“, „Pravo i pravica“ „Audicija“, „Više sreće drugi put“, „Na proščenju“, „Svakog gosta tri dana dosta“ u Visu, Hvaru, Pazinu, Vodicama...)  te na novopokrenutom Festivalu pučke drame u  Murskom Središću 2021. gdje je „Štefek soldat“ proglašen najboljom predstavom.

Štefičine predstave osvojile su publiku širom Lijepe Naše (Sotin, Bedenica, Markuševec, Stažnjevec, Buševec, Karlovac, Sv. Helena, Mraclin, Retkovci, Bjelovar, Veliki Tabor, Županja, Prepuštovec, Kašina, Sinj, Novi Marof, Križ) i u inozemstvu, u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, te Mađarskoj, itd. gdje su uvijek postizale odličan prijem kod publike.

Njezine predstave izvodila su mnoga kazališta s kajkavskog govornog područja (Markuševec, Gornje Jesenje, Sv. Martin na Muri, Dugo Selo, Ferdinandovec,...),  a izvodili su ih i u Starom Petrovom Selu u Republici Mađarskoj.

Dobitnica je brojnih nagrada za tekstove („Babica se zdigla“, „Fačuk“, „Štefek soldat“, „Na proščenju“) i režiju („Fačuk“, „Audicija“, „Štefek soldat“). Godine 2004. dobila je nagradu grada Sv. Ivana Zeline za očuvanje kulturne baštine, a  2013. godine povelju Zagrebačke županije za doprinos u kulturi.

Objavila je dvije knjige dramskih tekstova:  

• „Život kak ringišpil“ (POU, sv. Ivan Zelina, 2009.)
• „Više sreče drugi put“ (POU, Sv. Ivan Zelina, 2001.)

Štefek soldat

Uz iznimno uspješne predstave poput njezina prvijenca „Babica se zdigla“ (premijera 2001. i obnova  2012.) i „Fačuka“ (2021.), najveći uspjeh postigla je s predstavom „Štefek soldat“, koja je pisana prema istinitom događaju. Predstava je imala dvije premijere (praizvedba 2011. i obnova 2022.) s istom glumačkom podjelom glavnih likova: Štefek (Mario Dukarić), otac Joža (Stjepan Nizek), majka Ruža (Zdenka Kamenarić), kuma Bara (Katica Frljak),   Goca (Mari Ivica), Milica Karanović (Danica Bejuk), dok su u ulogama liječnika/lekara glumci mijenjali (Krunoslav Hublin, Elvis Nuredini, Goran Bagavac, Bojan Besak). U postavi iz 2022. liječnika je igrao Mladen Fučkan, a lekara Krunoslav Hublin.

Te su dvije predstave dobile više od 20 nagrada na raznim festivalima, proglašene najboljom predstavom – i prema ocjeni publike i prema ocjeni stručnog povjerenstva - na nekoliko festivala (festival komedije u Bjelovaru, festivali u Retkovcima, Belom Manastiru, Županji), kao i na novopokrenutom  1. Festivalu Hrvatske pučke drame „Murski cimeri“ u Murskom Središću 2022. Gostovala je u petnaestak gradova (Bjelovar, Županja, Beli Manastir, Retkovci, Strmec, Bedrnica, Mraclin, Buševec, Stari Grad, Ivanec, Novi Marof, itd.)

„Štefek soldat“, 2011.

• najbolja predstava, 14. SKAZŽ, Samobor
• nagrada za glavnu žensku ulogu Mari Ivica, 51. FHKA, Stari Grad na Hvaru
• najbolja predstava po ocjeni publike i žirija, nagrada za glavnu mušku ulogu Mario Dukarić, za glavnu žensku Mari Ivica, Festival Županja
• najbolja predstava po ocjeni publike, nagrada za glavnu žensku ulogu Mari Ivica, glavnu mušku Mario Dukarić i sporednu žensku Danica Bejuk, Festival Beli Manastir
• najbolja predstava po ocjeni publike, nagrada za glavnu žensku ulogu Mari Ivica, Smotra kazališnog stvaralaštva Retkovci
• Nagrada za najbolju predstavu po ocjeni publike i žirija, glavna ženska uloga Mari Ivica, glavna muška Mario Dukarić i sporedna ženska uloga Danica Bejuk, 10. Komedija fest Bjelovar

„Štefek soldat“, 2022.

• najbolja predstava, nagrade za glavnu mušku ulogu Mario Dukarić, i glavnu žensku Mari Ivica, 24. SKAZŽ, Sv. Ivan Zelina
• nagrada za glavnu žensku ulogu Mari Ivica, 11. Komedija fest u Bjelovaru.
• najbolja predstava, nagrada za glavnu mušku ulogu Mario Dukarić i glavnu žensku ulogu Mari Ivica, 1. Festival Hrvatske pučke drame „Murski cimeri“ Mursko Središće

Mario Dukarić kao Štefek u predstavi „Štefek soldat“, Zelinsko kazalište ZAmKA, 2012.