Drame u izboru prof. dr. sc. Sanje Nikčević

Mi smo... Sanje Rašan ili ljetna komedija o problemu identiteta

Tko smo mi – najčešće ne određujemo sami, nego tek u susretu s drugim. To je istinita i mudra rečenica o problemu definiranja identiteta. Komedija Mi smo... Sanje Rašan prikazuje to na iznimno duhovit, ali i pametan način.

Konoba u Primorju u blizini svetišta okupit će brojne goste: prvo dolazi bračni par iz jednoga međimurskoga sela (Donjega Kraljevca), pa iz drugoga sela (Goričana). Drago im je da se vide u stranom svijetu, ali se uskoro posvade, no kad dođe par iz Zagorja, Međimurci se udruže protiv Zagoraca. Dolazak Podravaca zakomplicira stvar jer se, iako svi kajkavci, teško se posvade. Sve dok se ne pojave Slovenci, pa Njemice... a onda ih na kraju jedan sasvim nov i neočekivan element ujedini i uplaši. Autorica odlično pokazuje da pitanje „Odakle ste vi?“ ili „Tko ste vi“, koje se neprestano ponavlja, dobiva odgovor s dolaskom onih drugih.

Glavna duhovitost proizlazi iz – vrijeđanja. Naime, u drami se čuju svi stereotipi o sredinama koje imaju svoje zastupnike na sceni. Kao i svaki stereotip, i ovi ne samo da postoje i žive, nego se temelje na nekoj konkretnoj situaciji ili osobini skupine o kojoj se govori. No ta se osobina uvijek može gledati iz različitih kutova i različito tumačiti. Živjela sam u Podravini u djetinjstvu i jako ju volim, ali znam da se njihov odnos prema stvarima može nazvati i mudra racionalnost (u Podravini nema otpada, ništa se ne baca pa ni reciklira nego – upotrebljava i popravlja i ponovno primjenjuje u nekoj novoj funkciji... a za bacanje hrane ne postoji riječ!), ali i škrtost (u mojem djetinjstvu moji dobrostojeći susjedi nisu kupovali djeci banane, čekalo se voće da dozori, a meni je mama, iako nismo imale novca, znala povremeno kupiti jednu bananu!, jer su se prodavale i na komad). Budući da se u ovoj komediji svi stereotipi bacaju na stol i u lice drugima, nitko se ne može ljutiti jer svatko svima sve kaže, a nešto se i dokaže (glazba austrijske himne). Vlada neka ravnopravnost u prigovorima pa je zato smiješno, a posebice kad komentira stara baka sa strane! Da bi bilo smiješno, ne smije biti opasno i ne smije biti ponižavajuće. Ovdje je ravnopravna igra, a najduhovitije je kako se određene karakteristike neke grupe ljudi (onih iz sela, kraja, zemlje, nacije...) gledaju kao vrline ili kao mane – također u odnosu na druge, odnosno na to jesu li dvije grupe u sukobu ili saveznici, pajdaši ili nešto treće... I upravo je ne samo smiješno nego i silno dinamično preslagivanje snaga, razilaženje i zbijanje redova, zauzimanje strana likova na sceni.

Smiješne su i jezične zavrzlame (problem oko naručivanja: „Ja bom janu pivu“) kao i jedna neobična mješavina jezika koji se govore i koji zapravo dokazuju – da smo Europa.

Svetište je odlično mjesto koje logično dovodi na scenu različite ljude iz različitih krajeva, ali je ovdje posredno prisutno još jedno svetište, jer su tu i Hercegovci iz „Međimurja“. Pa je i to izvor duhovitih komentara.

Sanja Rašan piše živo jer poznaje sve svoje likove, ima osjećaj za ritam i dinamiku radnje. Iako se sve zbiva u jednoj prostoriji, sve pršti od replika koje se izmjenjuju kao ping-pong loptice, a nekad i košarkaške lopte... I kad se sve zahukta, odjednom prekida radnju pjesmom na pravom mjestu. Pjesme ili ujedinjuju i pomiruju ili razjedinjuju, ali u svakom su slučaju odličan dramaturški element.

Veliki spektakli iz Međimurja

Sanja Rašan jedna je od autorica suvremenoga međimurskoga pučkoga dramskoga vala. Napisala je desetak uspješnih tekstova koji su svi igrani, a brojni nagrađeni. Njezin kazališni debi bio je više nego uspješan – napisala je, režirala i koreografirala međimurski pučki mjuzikl Mužima na komediju, ženama na zdravlje koji je izveo KUD Donji Kraljevec 2014. Bio je to pravi spektakl sa 60 sudionika (od 6 do 60 godina), jer su sudjelovali svi članovi KUD-a i glumci i pjevači i plesači. Predstava je dobila brojne nagrade, a Sanja Rašan i poslije se potvrdila kao odlična redateljica jer joj predstave uvijek imaju više od 20 glumaca. No ona je doista vrsna dramatičarka. Uz ovu komediju Mi smo i spomenuti mjuzikl Mužima na komediju..., izvrstan je tekst Nepozabljeno /Nezaboravljeno iz 2016., potresna drama o problemu starijih ljudi jer prikazuje staricu u staračkom domu koja „pobjegne“ u alzheimer zbog propuštenih prilika u životu. (Može se pročitati ovdje.)

Komediju Mi smo... preporučujem za čitanje jer će vas nasmijati, a kad bi to Histrioni ili Komedija postavili na scenu, imali bismo dugogodišnji hit! Kakva londonska Mišolovka, ovo bi bila hrvatska uspješnica koja daje kazališni odgovor na pitanje „Tko smo to mi?“.

prof. dr. sc. Sanja Nikčević 

  _______________________

Sanja Rašan

Mi smo...

ljetna komedija o problemu identiteta

 

©
Autorica dopušta objavu na Portalu HKV-a.
Sva su prava za ostala objavljivanja ili izvođenja pridržana. Ni jedan dio teksta ne smije se kratiti, nadopunjavati, umnožavati, ni u cijelosti ni djelomično reproducirati i izvoditi na pozornici kao ni objaviti drugdje (elektronički ili tiskano) bez prethodnoga autoričina dopuštenja. 

Autoričin kontakt: Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.

OSOBE

KONOBAR, Primorac
KRALJEVČAN, Međimurec iz Donjega Kraljevca
KRALJEVČANKA, Međimurka iz Donjega Kraljevca
GORČANEC, Međimurec iz Goričana
GORČANKA, Međimurka iz Goričana
MAMA, Međimurka iz Goričana, Goričankina mama
ZAGOREC
ZAGORKA
PODRAVEC
PODRAVKA
HERCEGOVAC OTAC
HERCEGOVAC SIN
SLOVENAC
SLOVENKA
NJEMICA 1
NJEMICA 2
MUSLIMANKA
MUSLIMAN

 

VRIJEME RADNJE: ljeto

MJESTO RADNJE: restoran (konoba) u Primorju u blizini Rijeke

 

Napomena

1. Likovi govore u originalnom govoru njihova mjesta/kraja pa su zato i označeni tako (Kraljevčanin, Zagorec, Njemice... itd.). No neki se likovi mogu prilagoditi mogućnostima grupe koja tekst želi postaviti bilo jezično (npr. konobar može biti iz bilo kojeg mjesta, slovenske i njemačke replike mogu se izgovarati iskrivljenim stranim jezikom...), bilo spolno (neki likovi mogu biti suprotnog spola od naznačenog u drami). Te se izmjene trebaju javiti autorici koja ih može napisati ili dopustiti drugima da ih napišu.
2. U zagradama / / je prijevod manje razumljivih kajkavskih replika kao i prijevod slovenskih i njemačkih replika na štokavsku inačicu.
3. Zahvaljujemo Ivani Krek koja je uredila hercegovački govor.
4. Zahvaljujemo Denisu Brižiću i Jasni Karničić koji su replike konobara napisali u originalnom primorskom govoru. Zbog mnogih akcenata koje taj govor zahtijeva da bi bilo razumljivo čitanje, konobar je ostavljen u štokavskoj normi. Autorica posjeduje inačicu s prigorskim govorom koju može dati na zahtjev zainteresiranima. U tekstu je ostavljen prigorski govor samo kada se lik jako uplaši.
5. Fotografije su s praizvedbe komada u izvedbi KUD-a Donji Kraljevec, 2017. u režiji Sanje Rašan.

 

U restoranu (konobi) je šest stolova. Oko svakog stola su tri stolca. Na sredini stražnjeg dijela je šank, za kojim sjede dva muškarca Hercegovca, otac i sin. Konobar je iza šanka. Sa svake strane šanka nalazi se jedan stol. Tri stola su u prednjem dijelu pozornice. Ulaze Međimurci, muž i žena iz Donjeg Kraljevca, a konobar ih ljubazno pozdravlja.

KONOBAR: Dobar dan!

KRALJEVČANI: Dobar dan!

KONOBAR: Izvolite sjesti! Trenutačno nema gužve pa možete birati.

KRALJEVČAN: Kam si sednemo? Ti si zberi!

Šeću se po restoranu i razgledavaju pa stanu na prednjem dijelu pozornice.

KRALJEVČANKA: Kak je tu liepo!

KRALJEVČAN: Bormeš je, jako je liepo uređeni restoran.

KRALJEVČANKA (krene prema desnom prednjem stolu): Idemo za of stol ka bomo meli liepoga pogleda na more! Poglej kak je liepo!

Oboje gledaju zadivljeno prema publici.

KRALJEVČANKA (sjetno): More, valovi... Baš je romantično! Ka ne?

KRALJEVČAN: Stvarno je provi lek za oči. 

Sjedaju za lijevi prednji stol. Kraljevčan sjedne s lijeve strane stola, a Kraljevčanka na sredinu gledajući prema publici.

KONOBAR: Izvolite naš meni, ako želite naručiti jelo. U našem restoranu pripremamo same lokalne specijalitete i to po vrlo povoljnim cijenama.

KRALJEVČANKA: Hvala na ponudi, malo si bomo pogledali meni pa ćemo odlučiti.

KONOBAR: Svakako, to se podrazumijeva. A što ćete u međuvremenu popiti? Sigurno ste ožednjeli na ovoj žegi.

KRALJEVČANKA: Ja bi produženu kavu s mlijekom i mineralnu.

KONOBAR: A Vi, gospodine?

KRALJEVČAN: Ja bom janu pivu. /Ja ću jednu pivu./

KONOBAR (zbunjeno): Janu pivu?

KRALJEVČAN: Je, janu pivu.

KONOBAR: Nema problema.

Konobar odlazi, a muž i žena gledaju meni.

KRALJEVČANKA: Pak stvarno vu tom restoranu imaju same specijalitete, za nekvu hranu sam nig' dor niti ne čula.

KRALJEVČAN: Čitam te jive specijalitete i opće ne razmem kaj je to, ne vupam si ništ' naručiti, jer kaj ak' nam doneseju sam nekvu kuhanu ribu i zelenjavu. Jo to jev nam, makar sam več fejst lačen.

/Čitam te njihove specijalitete i uopće ne razumijem što je to, ne usudim se ništa naručiti jer što ako nam donesu nekakvu kuhanu ribu i povrće. Ja to neću jesti makar sam jako gladan./

KRALJEVČANKA: I ja sam lačna. Znaš kaj, već ak' smo ve tu, idemo si nekaj za probu naručimo. Bog zna da bomo nazoj v restoran išli i to na moru.

KRALJEVČAN: Imaš praf, ali idemo si naručimo nekaj najfaleše, ka nam na žav peneze, ak' slučajno nabo nikaj valjalo.

/U pravu si, ali naručit ćemo najjeftinije tako da nam ne bude žao novca ako nam slučajno ne bude dobro./

KRALJEVČANKA: Može, idemo gled ciene.

/Može, idemo pogledati cijene./

KRALJEVČAN: Jezoš i Marija! Pak su čist bnoreli! Ja sam več ne lačen, se mi je preselo.

/Isuse i Marijo! Ovi su potpuno poludjeli! Ja više nisam gladan, prisjelo mi je./

KRALJEVČANKA: I mej isto. Bomo si samo pijačo spili, a dok pemo na plažo si f pekari klipiče kupimo.

/I meni isto. Popit ćemo samo piće, a kad budemo išli na plažu u pekarnici ćemo kupiti klipiće./

KRALJEVČAN: Rajši bom celi den klipiče jev nego tuljke peneze za jan obet dov.

/Radije ću cijeli dan jesti klipiće nego toliko novca dati za jedan ručak./

KONOBAR: Evo Vašeg pića. Jeste li se odlučili što ćete jesti? 

(Usput stavlja piće na stol.)

KRALJEVČANKA: Ma predomislili smo se, nismo baš gladni.

KRALJEVČAN: (zbunjeno gleda u piće): Kaj ste mi to donesli? Rekev sam Vam jano pivu.

KONOBAR: To sam i donio. U čemu je problem?

KRALJEVČAN: Ve me još pitaš f čemu je problem, a kaj je to? 

(Podigne bocu Jane.)

KONOBAR: Jana!

KRALJEVČAN: A što bo to piv?

KONOBAR: Pa Vi, ako ste već naručili. Bilo mi je malo čudno što niste naručili dvije pive, ako ste jako žedni, ali ako vi želite Janu i pivu, to je vaša stvar.

KRALJEVČAN: Čoveče Božji, pak naručiv sam samo janu pivu.

KONOBAR: Pa to sam Vam i donio (Podigne boce jednu po jednu u zrak.) Janu i pivu. U čemu je problem? 

Kraljevčan se hvata za glavu.

KRALJEVČANKA: Joj, oprostite, gospodine, došlo je do nesporazuma.

KRALJEVČAN: Je jer on nema poji... (Žena ga udari ispod stola i pokaže mu da šuti.) Jooj!

KRALJEVČANKA: Znate, mi kod kuće govorimo kajkavskim, a kod nas ,,jana“ znači ,,jedna“ pa je moj muž ustvari naručio jednu pivu. Oprostite još jedanput i molim Vas odnesite Janu.

KONOBAR: Nema problema. (Odlazi od stola.)

KRALJEVČAN: Kaj si me tak vritnula?

/Zašto si me tako udarila nogom./

KRALJEVČANKA: Pak ak' se ponašaš kak pravi seljak, navek me s tobom mora biti sram.

/Pa kad se ponašaš kao pravi seljak, uvijek me s tobom mora biti sram./

KRALJEVČAN: Kaj sam ve napraj?

/Što sam sad napravio?/

KRALJEVČANKA: Pok si zobiv da smo ve ne doma i da se tu moraš z ljudima književni spominati inače te nado ništ' razmeli.

/Zaboravio si da nismo kod kuće i da tu moraš govoriti književnim inače te neće razumjeti./

KRALJEVČAN: No dobro, ve bom dale književni govoriv. Ali znaš da je to meni kaj da stranjskoga jezika govoriv. Sako reč kaj da s pete vlečem.

/No dobro sad ću dalje književni govoriti. Ali znaš da je to meni kao da govorim strani jezik. Svaku riječ kao da vučem iz pete./

Konobar briše susjedni stol i obrati im se.

KONOBAR: A od kud ste, ako smijem pitati?

KRALJEVČAN: Iz Međimurja.

KONOBAR (malo zbunjeno): Iz Međimurja! Lijepo!

KRALJEVČANKA: Da i došli smo s našom farom, hoću reći župom na Trsat da se pomolimo Majci Božjoj Trsatskoj, a i malo okupamo v moru. Kako se ono veli, ovaj kaže, spojili smo ugodno s korisnim.

A znadete Vi de je Međimurje?

KONOBAR: Kako da ne?!

KRALJEVČANKA: Jeste li bili kad u Međimurju?

KONOBAR: Nažalost ne, ali jako mi je velika želja, jer i ja sam jako pobožan pa bi htio posjetiti vaše svetište.

KRALJEVČAN: Koje naše svetište?

KONOBAR: Pa svetište Marije Djevice, koja se kod vas ukazala.

KRALJEVČAN: Pri nas se ne nikva Djevica Marija ukazala.

KRALJEVČANKA: Joj, vi ste krivo shvatili. Djevica Marija ukazala se u Međugorju, a ne u Međimurju.

KONOBAR: Pa zar to nije isto.

KRALJEVČAN: Ma kaki! Niti blizu. Međimurje je na severu Hrvatske, a...

Stariji Hercegovac, koji je sjedio za šankom se digne i upadne mu u riječ.

HERCEGOVAC OTAC: … a Međugorje je u Hercegovini. To je najljepše svetište u cijeloj regiji. Milijuni ljudi svake godine dođu u Međugorje. Ako si zainteresiran, samo dođi, bit ćeš oduševljen, produhovljen, duševno izliječen.

KONOBAR: Stvarno!

HERCEGOVAC OTAC: Da da, takvu moć ima naša Djevica Marija. To ti svakome mogu posvjedočit i sami vidioci. (Obraća se sinu koji je na mobitelu.) Zar nije tako, sine?

HERCEGOVAC SIN (zbunjeno): Što?

HERCEGOVAC OTAC: Reci im, da se Djevica Marija ukazala pred šestero izabranih mladića i djevojaka na brdu, koje danas zovemo Brdo ukazanja i to točno 24. juna 1981. oko 18 sati.

HERCEGOVAC SIN (nezainteresirano): Sve je točno tako kako moj otac kaže. 

HERCEGOVAC OTAC: Ali nije to sve! Djevica Marija otkrila im je deset Božjih tajni, koje oni nikome ne smiju reći. I dan danas se Djevica svake godine u određeno vrijeme ukazuje pojedinom vidiocu. Od onda u našem Međugorju razna su se čuda dogodila! I Međugorje je naprosto procvalo! Zar ne, sine?

HERCEGOVAC SIN: Tako je, ćaća!

HERCEGOVAC OTAC: I ne samo to! Milijuni ljudi dolaze u Međugorje i svi govore da su osjetili prosvjetljenje, naprosto duhovno pročišćenje. Je l' tako, sine?

HERCEGOVAC SIN: Da, da, pročišćenje!

KRALJEVČANKA (obraća se Hercegovcu): Isuse Bože i Blažena Djevica Marija, ako je tak' kak ste Vi sve to liepo povedali, očem reči: kazali, onda bi i mi mogli u to Vaše Međugorje dojti, hhh doći! (Obraća se mužu.) Kaj veliš?

KRALJEVČAN: Pak, ne znam, bomo vidli...

HERCEGOVAC OTAC (sjedne za njihov stol): Nećeš zažalit, samo dođi! Vidim ja da ste vi pošteni ljudi i duboki vjernici. Kod mene ste uvijek dobro došli. Evo moja posjetnica. (Traži posjetnicu u džepu kao da ima odijelo.) Eh, uvijek nosim posjetnice u unutarnjem džepu, ali sad nemam odijelo. Malo je prevruće za sako. A da, sjetio sam se! (Obraća se sinu.) Sine, kod tebe su u torbi, daj ljudima posjetnice. (Sin je zadubljen u mobitel pa ga ne čuje, otac zavikne.) Pa dobro, čuješ ti mene!? (Sin se iznenadi.) Pusti sad taj mobitel i slušaj vamo, sklapam biznis!

HERCEGOVAC SIN: Ali, ćaća, i ja na mobitelu sklapam biznis.

HERCEGOVAC OTAC: Ooo, dobro je to, sine moj. Ali pusti sad malo taj svoj biznis i daj ljudima posjetnice.

HERCEGOVAC SIN: Evo odmah, ćaća! (Vadi posjetnice iz torbice i dijeli im, podijeli i konobaru.) Izvolite. Evo tu ti piše ime, prezime, broj telefona, adresa, sve.

OSTALI: Hvala! (Gledaju posjetnice.)

HERCEGOVAC OTAC: Ja imam u Međugorju hotel sa četiri zvjezdice s punim pansionom.

KRALJEVČAN: Kaj će nam hotel ako idemo u svetište?

HERCEGOVAC OTAC: Ma kako ćeš bez spavanja. To je dugi put, a ima se i puno toga vidjeti. Dok se popneš na Brdo ukazanja pa na Križevac. Ima toga... i duhovnih sadržaja, ma ne isplati ti se doći samo na jedan dan.

KRALJEVČANKA: U pravu ste. Hvala Vam na posjetnicama, bodemo si razmislili.

Hercegovac odlazi na svoje mjesto, a konobar za šank. Istovremeno ulazi bračni par iz Goričana, sa sobom vode ženinu majku.

GORIČANCI: Dobar dan!

KONOBAR: Dobar dan! Izvolite sjesti!

MAMA (krene prema srednjem stolu u prednjem dijelu, a u ruci drži ceker): Ojk' je jako liepo, vidi se morje! Ja bom tu sedela ka bom bole se vidla.

/Ovdje je jako lijepo, vidi se more! Ja ću tu sjediti da sve bolje vidim./

Muž sjedne s desne strane, a žena s lijeve strane. Prilazi im konobar.

KONOBAR: Izvolite naš meni, ako želite naručiti jelo. U našem restoranu pripremamo same specijalitete i to po vrlo povoljnim cijenama.

GORČANEC: Hvala, proučit ćemo i razmisliti.

KONOBAR: A što ćete popiti?

MAMA: Ja bom nekvoga soka.

GORČANKA: Cedevitu.

GORČANEC: Janu pivu.

KONOBAR: Janu, pivu? (Dodirne čelo) Aha, dakle samo pivu! Oprostite što pitam, a jeste li vi možda iz Međimurja?

MAMA: Jee! Kak znote!?

KONOBAR: Pa evo za ovim stolom sjede još jedni Međimurci.

Sve troje pogleda prema onom stolu, a konobar odlazi za šank.

GORČANKA: O, pa to so Kraljevčani! Ja ž jom v MTČ-u delam.

/Ja s njom radim u MTČ - Međimurskoj Trikotaži Čakovec./

(Digne se, krene prema njima i obrati se kolegici s posla.) Bok, Dragica! Dragica ju pogleda, digne se sa stolca pa se zagrle.

KRALJEVČANKA: Anica, bok! Kaj pak ti tu delaš!

GORČANKA: Bili smo na Trsatu.

KRALJEVČANKA: I mi!

GORČANKA: Hodi ka te upoznam. Ovo je moja mama, a ovo moj muž Dragec. 

Pružaju si ruke, govore svoje ime i ,,Drago mi je“.

KRALJEVČANKA: Ve pa ka ja vas upoznam svojim mužom. 

Svi se redom upoznaju.

MAMA: Petron Kristoševi /Za pet rana Kristovih/, vidite ljudi kak' je svet mali. Mi sosedi, mislim sosednoga sela, se baš domaj, v Međimurju ne vidimo, a ve smo se tiem na morju sreli.

GORČANEC: Pa ak' smo se tak liepo našli, hote k nam za stol.

KRALJEVČANKA: Može!

Povuku svoje stvari i stolce za njihov stol.

Dok Međimurci premještaju svoje stvari, Hercegovci idu u desni prednji kut pozornice.

HERCEGOVAC SIN (zbunjeno): Ćaća, je l' to Hrvatska?

HERCEGOVAC OTAC: Hrvatska, sine.

HERCEGOVAC SIN: Kako Hrvatska, pa ja ništa ne razumijem. Jesi siguran da to nisu stranci?

HERCEGOVAC OTAC: Ne, sine, to su Hrvati.

HERCEGOVAC SIN: Kako Hrvati, a ne govore hrvatski.

HERCEGOVAC OTAC: Govore oni hrvatski, samo hrvatski jezik ima nekoliko dijalekata.

HERCEGOVAC SIN: Što je to dijalekt?

HERCEGOVAC OTAC: Pa to ti je seoski govor, zovu ga kajkavski.

HERCEGOVAC SIN: Aha, a ti ih razumiš?

HERCEGOVAC OTAC: Malo. Kad sam živio u Zagrebu pokupio sam malo tih njihovih riječi.

HERCEGOVAC SIN: Pa zar ni u Zagrebu, glavnom gradu, ne govore pravo hrvatski.

HERCEGOVAC OTAC: Neki govore, ali slabo. Znaš, da ti pravo kažem, ni rođeni Zagrepčani ne govore pravo hrvatski, nego sve nešto miješaju taj kaj.

HERCEGOVAC SIN: Pa stvarno, ne mogu vjerovat! 

Krenu natrag za šank i sjednu. Hercegovac otac promatra goste, a sin uzme mobitel i surfa. Dalje glasno razgovaraju Međimurci.

MAMA: Joj, kak smo se liepo tu zišli!

/Joj, kako smo se tu lijepo susreli./

KRALJEVČAN: Vu to ime idemo si još jedne spijemo. Konobar donesi još jednu rundo!

Konobar samo klimne i priprema za šankom piće.

GORČANEC: A bomo si i kaj pojeli?

KRALJEVČANI: Mi ne!!

KRALJEVČANKA: Ne smo baš lačni!

KRALJEVČAN: Kaj lažeš! Reči po istini, lačni smo, ali su im ciene tak masne ka nam je se preselo.

/Zašto lažeš. Reci istinu, gladni smo, ali su im cijene tako masne da nam je prisjelo./

GORČANKA (gleda u meni): Bormeš su je i meni je se preselo.

GORČANEC (zaviri u meni): Od ovih masnih cena bi lefko kolesterola dobili.

KRALJEVČANKA: Ali od hrane bormeš ne, jer su to samo njihovi dalmatinski specijaliteti ,,na lešo“.

MAMA (uplašeno se digne sa stolca): Jezoš i Marija pa kaj oni tu mrtve jedo?

GORČANKA: Mama kakvi te mrtvi nahojajo?

MAMA: Pak je rekla ,,na lešo“, a ja sam se na serijama nafčila da po gracki leš znači mrtvac.

GORČANKA: Ma dej mama nej bedestoče govoriti. Lešo znači kuvano.

(Baka ušuti, ali je i dalje zbunjena.)

KRALJEVČAN: Bole da si ve tu nekaj spijemo i malo se pospominamo, a posle didemo jest nekam de je faleše i bolše.

/Bolje da sad tu nešto popijemo i malo porazgovaramo, a poslije odemo jesti negdje gdje je jeftinije i bolje./

KRALJEVČANKA: Imate praf. /U pravu ste./

GORČANKA: A, pemo se i kopat, smo si ne zabadav badekostime donesli.

/A, ići ćemo se i kupati, nismo si zabadava badekostime donijeli./

GORČANEC: Ali malo posle, ne ve po toj žegi, jer bom ja kak rak zgorev.

/Ali malo poslije, ne sad po ovoj žegi, jer ću ja k'o rak izgorjeti./

KRALJEVČAN: Bole da se mi f hlado sončamo i s pivicom se hladimo ka namo dehidrirali.

/Bolje je da se mi u hladu sunčamo i s pivicom hladimo da ne dehidriramo./

GORČANEC: Točno tak!

Konobar im donosi piće, stavlja na stol i odlazi natrag za šank.

KRALJEVČANKA: Si vidla kak su se naši muži fletno spajdošili.

/Jesi vidjela kako su se naši muževi brzo sprijateljili./

GORČANKA: Vidim vidim, sam ka se nado fletno i napili.

GORČANEC: I kaj ve, smo z autobusom došli, Božeko smo se pomolili, kak ste štele, ve pak se moremo i napiti. 

/I što onda, došli smo autobusom, Bogu smo se pomolili, kako ste htjeli, pa se možemo i napiti./

Žene odmahuju glavama.

MAMA (obraća se svojoj kćeri): Čerka, joj sam ti tak lačna, tak mi kroli ka se bo mi žalodec za rebra prijav.

/Kćeri, ja sam tako gladna, tako mi kruli da mi se želudac zalijepio za rebra./

GORČANKA: Mama, pak dej se ve još malo strpi. Viš' da je tu predrago, posle pemo drugam jest.

/Mama, strpi se još malo. Vidiš da je tu preskupo, ići ćemo kasnije nekamo drugamo jesti./

MAMA: Bez brige, imam ja hranu za se nas.

GORČENKA: De imaš hranu?

MAMA: F cekeru. (Podigne ceker i počne vaditi iz njega.) O, glej zela sam desko, noža i to dost oštroga, ljuka i našo domočo bođolo. Sam sam ne zela kruha, jer smo fčera za večerju sega pojeli, a vjutro smo joko rano išli pak je zadruga još ne delala. Sam si mislila, da tu negdi štrucu kruha kupimo.

/O, pogledaj uzela sam dasku, nož i to dosta oštar, luka i našu domaću buđolu. Samo nisam uzela kruha, jer smo za večeru sav pojeli, a ujutro smo jako rano krenuli pa trgovina još nije bila otvorena. Mislila sam da tu negdje kupimo komad kruha./

GORČANKA: Ali, mama, ne smemo tu jesti.

MAMA: Zakaj ne? Pak je to restoran!

GORČANKA: Baš zato ka je restoran, jer v restoranu kuhaju svoju hranu, šteru si gosti naručuju i moraju platiti.

MAMA: Pak ja onomo gospono lepo rastumočim da sam ja nam donesla jesti i da nam jiva hrana ne treba.

GORČANEC (neugodno mu je): Molim te, dej ji objasni ka nas na sramotila.

GORČANKA: Mama, molim te razmi da se v restoran ne sme nositi hrana.

KRALJEVČANKA: Stvarno je tak. Ak' bi tak si delali, restorani bi prepali.

MAMA: I kaj to mene brige.

GORČANKA: Daj ka to posprovimo f ceker ka namo još meli probleme.

MAMA: Im kakve probleme. On mi se gospon jako spameten čini. Ja bom njemu se liepo restomočila. (Obraća se konobaru.) Gospon konobar, hote malo sim!

Konobar prilazi, a svima je neugodno.

OSTALI: Neee!

GORČANKA: Mama prestani!

MAMA: Pusti me na miru! Kaj buš ti mej komaduvala, sam ja tvoja mati, a ne ti moja. I kaj misliš da sam ja nesposobna, da se ne znam z ljudima spominati.

KONOBAR: Izvolite gospođo!

MAMA: Gospon konobar, oprostite ka Vam smetam, ali bi Vas nekaj liepo prosila.

KONOBAR: Izvolite, gospođo, samo recite što Vam treba.

MAMA: Bi nam šteli donesti štrucu kruha. /Bi li nam htjeli donijeti cijeli komad kruh?/

KONOBAR: Što?

MAMA: Štrucu kruha. (Pokazuje rukama.)

KONOBAR: Oprostite, ali mi ne dajemo kruh.

MAMA: Joj, gospon, ste me krivo razmeli. Sam Vas ja ne prosila ka nam daste kruha, zabadav, nego samo donesete, a ja platim. (Udari se po prsima.) Svojom penzijom ja platim!

KONOBAR: Ali, gospođo, ne mogu Vam donijeti samo kruh, ako želite jesti, morate naručiti hranu koja je na popisu menija: predjelo, glavno jelo, prilog, salatu, desert.

MAMA: Kaj ste se to nabrojili, nisam Vas pol toga razmela?

KONOBAR: Morate naručiti meso, tjesteninu, juhu i dr., ako želite dobiti kruha.

MAMA: A zakaj bi to se naručivala, ak' sam z doma donesla našu domoču bođolo. (Pokazuje mu.) Poglejte kak je lepa, dobro se posušila i tak lepo deši. Predehnite! /Pomirišite/ (Stavlja mu buđolu pred nos.) Bote i vi malo probali? Takvu ste bođolo sigurno nig' dor ne jeli? Slavonski kulen se pred njom more skriti.

KONOBAR (odmiče se od nje): Ne hvala!

MAMA: Ali glejte, donesla sam i ljuka, a ve nam treba samo štruca kruha. Tak se bomo f tek najeli i posle si gemišteke spijemo. Za krepost!

KONOBAR: Ali, gospođo, ne smijete u restoran donositi svoju hranu.

MAMA: Zakaj ne?

KONOBAR: Takva su pravila kuće, tj. našeg restorana i mojega šefa.

MAMA (iznervirano): Baš me brige za pravila vaše kuće i za vašega šefa, mi smo lačni i očemo jesti, a nebremo jesti bođolo bez kruha, zato nam donesite štrucu kruha! 

KONOBAR (iznervirano): Neću vam donijeti kruh, evo vam tu meni pa odlučite što ćete naručiti, ako ste već gladni.

MAMA (jako iznervirano): Pak sam ne nora ka bom pol penzije stavila za te vaše leševe.

/Pa nisam luda da pola penzije ostavim za te vaše leševe./

GORČANKA: Mama, daj prestani!

MAMA (ljutito): Nam prestala! / Neću prestati!/

KONOBAR (ljutito): Što ste rekli, kakve leševe?

MAMA: Je, je, leševe, mrtvace, crkjeno meso ljudima davljete i još im masno naplatiste. /Da, da, leševe, mrtvace, crknuto meso ljudima dajete i još im masno naplatite./

GORČANEC (iznervirano): Daj ju urazumi!

KRALJEVČANKA: Mene je sramota! 

Kraljevčani se pokunjeno vrate za svoj prijašnji stol.

KONOBAR (ljutito): Gospođo, o čemu Vi to pričate, nisam baš svaku riječ razumio, ali sam shvatio da pričate neistine o našem restoranu i molim Vas da prestanete jer ću Vas izbaciti van!

MAMA (ljutito): Ti buš se, balavec jeden, na mene staro ženo postavljav i ti boš mene vum hitav? Sam prabaj! A ja bom te unda tažila! Ima suda, ima pravde! I još bom nekaj za otštetu zasljužila. Čula sam ja na televiziji da se to zove motoriziranje starijih osoba.

/Ti ćeš se, balavče jedan, na mene staru ženu postavljati i ti ćeš mene izbaciti van? Samo probaj! A ja ću onda tebe tužiti! Ima suda ima pravde! I još ću nešto za odštetu zaraditi. Čula sam ja na televiziji da se to zove motoriziranje starijih osoba./

GORČANKA: Mama, ne veli se motoriziranje nek maltretiranje.

MAMA (obraća se kćeri): Ma nek se veli kak se oče! Ali znam da bom ja unda žrtva i da bo pravda na moji strani. (Obraća se konobaru) Pak boš unda ti videv!

GORČANKA (odvlači majku za stoli i smiruje ju) Mama, dej prestani i nej nas sramotiti! Sim hodi! /Dođi ovamo!/

MAMA: Nem, pak nem! /Ne idem i ne idem!/ (Obraća se konobaru.) A ti se piši v rit!

GORČANKA (umirujućim tonom): Mama, daj se molim te smiri i još malo strpi, sam ka si ve još to pijačo spijemo i malo se s pajdošima pospominamo. Posle bomo kupili štrucu kruha i si skupa bomo bođolo jeli. A dok se liepo najemo unda ti kupim f slastičarni tri kuglice sladoleda, ovak veljke! (Pokaže šakom.)

MAMA: Zapraf boš mi kupila sladoleda? /Stvarno ćeš mi kupiti sladoled?/

GORČANKA: Zapraf!

MAMA: Joj, unda bom se strpela i idem ovo f ceker pospravim.

GORČANEC (odvlači konobara u stranu): Oprostite, gospodine, zbog neugodnosti, ali molim Vas imajte razumijevanja, vidite da je već starija žena i...

Pokazuje rukom da gubi razum i daje konobaru napojnicu. Konobar klimne glavom i ode za šank. Mama i Gorčanka pospreme hranu u ceker i sjednu za stol. Tek tad shvate da su se Kraljevčani premjestili.

GORČANEC: Kam pak ste vi dišli? /Kamo ste vi otišli?/

KRALJEVČAN: Na svoja mesta.

GORČANKA: Pak zakaj?

KRALJEVČANKA: Ne smo vam šteli smetati.

GORČANEC: Kaj bi nam smetali, evo ve je već se vredo, mama se smirila, pak hote nazoj za naš stol.

KRALJEVČAN: Ma ne, još bomo malo tu, sam ka spijemo, pak pemo dale.

GORČANEC: Hote si k nam za stol spite, pak pemo dale skupa, kak smo se dogovorili.

KRALJEVČANKA: Ma ne, mi pemo drugam. /Ma ne, mi ćemo ići drugdje./

GORČANKA: Ne valjda da vas je sram z nami.

KRALJEVČAN (posramljeno): Ma neee!

KRALJEVČANKA (ljutito): Jee, kaj ne! Sam ne znala kam gledati od srama!

GORČANKA: Ma nemoj!

KRALJEVČAN: Normalno da smo se meknuli, ka nadu tu ljudi mislili da su si Međimurci ne normali. Mi Kroljevčani smo kak tre! Mi se znomo spametno ponošati med ljudima.

GORČANEC: No je, gospoda Kroljevčani, fijakeri, kaj drugo znate nego fijakere voziti.

KRALJEVČAN: Mi smo bar negda, dog ga još ne bilo avti meli fijakere, željezničku prugu i stanicu. I da ga ne bilo naših fijakeri vi Gorčenci bi pešice na cug hodali, jer ste niti becikline ne meli. Od jala nas i den denes zovete fijakeri. Ali mi se s tem štimamo! I kaj nam morete?

/Mi smo barem nekad, dok još nije bilo auta, imali fijakere, željezničku prugu i stanicu. I da nije bilo naših fijakera, vi Goričanci bi pješke na vlak hodali, jer niste ni bicikle imali. Od zavisti nas i dan danas zovete fijakeri. Ali mi se s time ponosimo! I što nam možete?/

GORČANKA: Kaj vam moremo? Nas Gorčenci je tuljko, ka vas Kraljevčane moremo z jadnom vulicom zgaziti.

KRALJEVČANKA: Kad drugo ništ' niti ne znate delati, nek se sam množiti.

GORČANEC: Zato i mi Gorčenci imamo svoju općinu, općinu Goričan i ne nam je nišči drugi tre.

GORČANKA: A vam su treba još pet sela kcoj ka bote mogli složiti općinu, inače bi pod Gorčene pripali.

/A vama treba još pet sela k tome da možete složiti općinu, inače bi pod Goričan pripali./

KRALJEVČANKA: Mi se bar dobro slažemo sema ljudima z drugih općinskih sel', z Hodošenčanima, i s Hrošenčanima, i s Poljnočanima, i s Pustakovčanima, a i Svetođurčanima i si skupa liepo funkcioniramo. Vi pak nebrete z nikim biti i somi sej ste negda preveč.

GORČANEC: Gorčene je bilo i Republika!

KRALJEVČANKA: Je je bili ste Republika cele tri dni.

KRALJEVČAN: Ma dejte, još su naši starci govorili da z Gorčan niti krava ne valja, a kamoli žena.

MAMA (digne se): Ali so zato gorčki biki jako plodni.

GORČANKA: Mama! 

MAMA: Kaj je? Pak to je prava Božja istina! Još se den denes ljudi spominaju za Bohnecove bike.

Goričanci se okrenu k mami, a Kraljevčani odmahnu rukom i okrenu se prema svom stolu. Za vrijeme njihove svađe u restoran su ušli muž i žena Zagorci te su sjeli za desni prednji stol. Kad je svađa prestala, dolazi do njih konobar.

KONOBAR: Dobar dan! Izvolite!

ZAGOREC: Jenega gemišta.

ZAGORKA: Janu pivu.

KONOBAR: Janu, pivu? Aha, vi ste sigurno Međimurci?

ZAGOREC: Međimurci! Koj je tebi? Nebi bil Međimurec nit' za živu glavu! Mi sme Zagerci!

KONOBAR: Oprostite, mislio sam...

ZAGOREC: Ništ' si ne mislil ak' bedastoče prepovijedaš. Donesi nam fletne pijačo, žejni smo kak lagev. /Brzo nam donesi piće, žedni smo ko bačva./

KONOBAR: Evo odmah! (odlazi)

GORČANEC: A kaj imate vi protiv Međimurci?

ZAGOREC: Koj te brige?

GORČANEC: Brige me, jer smo mi Međimurci!

ZAGORKA: Koj pak vi Međimurci tu dielate?

MAMA: Došli smo se pomoliti Majki Božjoj Trsatskoj.

ZAGOREC: Je ak' je tak unda ste fulali, jer ovo je krčma, a ne cijerkva?

MAMA (digne se i krene prema njima): Smo f cirkvi več bili.

ZAGORKA (podrugljivo): Ooo, zeli ste si časa i vu svetište iti. A što vam ve duama zlatice po krumpieru pobira? /Ooo, uzeli ste si vremena da odete u svetište. A tko vam sada doma zlatice po krumpiru skuplja./

GORČANEC: Mi Međimurci bar krumpiera imamo za razliku od vas Zagorci.

KRALJEVČAN: Zagorec, reči mi kaj imaš protiv Međimurci?

ZAGOREC: Kaj se ti fpličeš vu našu raspravu? Koj si ti?

/Zašto se ti uplićeš u našu raspravu? Tko si ti?/

KRALJEVČAN: Ja sam još jaden Međimurec. /Ja sam još jedan Međimurac./

KRALJEVČANKA: A ja još jadna Međimurka.

ZAGORKA: Kaj ste navalili! Od kud se samo pučete. /Od kud se samo izvlačite!/

GORČANEC: Rečite več jamput kaj očete protiv Međimurci, kaj smo vam krivi? Kaj smo vam naprajli?

ZAGOREC: Nikaj! Samo ste vi Međimurci, ne, kak da velim, pravi Hrvati?

KRALJEVČAN: Kaj si rekev?

ZAGOREC: To koj si čuv i to je prava Božja istina.

GORČANKA: Kak to mislite?

ZAGORKA: Jee, Zagorje je od navek f Hrvatskoj bilo, a Međimurje je f Hrvatskoj tek od Drugoge svetskoge rata, do unda ste bili v Mađarskoj.

ZAGOREC: Pak bi se moglo reči da ste vi Mađari, kak vam i ime veli M Mađari, M Međimurci.

KRALJEVČAN: I kakve to veze ima?

ZAGORKA: Ima i te kakve, to znači da smo mi Zagerci veči Hrvati neg' vi Međimurci.

GORČANEC: Ma nemoj!

ZAGOREC: Znate vi ko vam se smiloval i pripojil Međimurje Hrvatskoj?

KRALJEVČAN: Znam, ban Josip Jelačić.

ZAGOREC: Je, ali su vas za čas nazaj Mađari prevzeli.

ZAGORKA: Vidi se da nemate pojma o povijesti. Ve vas bam ja nafčila. Posle Drugoge svetskoge rata, od Mađari vas je spasil drug Josip Broz Tito, keri je Zagerec bil.

MAMA: Pa kaj smo mi krivi ka su nas Mađari za sebe šteli? Valjda zato ka vredimo, a i naše zemlje su čudaj plodneše nek vaše.

GORČANEC: Gornje Međimurje ima brege kak i Zagorje.

KRALJEVČAN: I na našim bregima su gorice i kleti, a bormeš i štrigovski podrumi de se sviecki poznato vino dela.

MAMA: Osim bregi imamo i ravnicu na šteroj ovakve veljke loti kuruze zrostejo /na kojoj ovako veliki klipovi kukuruza izrastu/ (Pokazuje desnom rukom lakat lijeve ruke.), ovak debeli kalamper /ovako debeli krumpir/ (Pokazuje šakama.), kak zlato liepa pšenica i još čudaj toga.

GORČANKA: A kaj je najvažneše mi Međimurci smo od navek bili verni i pošteni i za Hrvatsku smo mi čudaj vredni.

ZAGOREC: Je je, jako ste bili vredni za Hrvatsku. Pa koj ne znate, koj je rekel prvi hrvatski predsjednik Franjo Tuđman, keri je isto bil Zagerec?

KRALJEVČANKA: Kaj je rekev?

ZAGORKA: Da je Hrvatska do Drave, a ne do Mure. Znači da nam je z vami ili bez vas čisto se jeno.

GORČANEC: Pa on je ne mev pojma.

ZAGOREC: Koj je ne imev pojma, sam ste na hrvatskoj karti tak mali ka se niti ne vidite.

MAMA: Mi smo sitni, ali dinamitni.

ZAGOREC: Zagorje je pet put vekše od Međimurja.

KRALJEVČANKA: I kaj vam to znači? Točno, Zagorje je vekše od Međimurja. Ali pročitajte si vu novinama ili na internetu. Međimurje je najmejša, ali najnaseljenija i najrazvijenija županija.

KRALJEVČAN: Točno tak! Mi imamo razvijenu poljoprivredu, industriju, turizam...

MAMA: A kaj vi imate?

GORČANKA: Oni imaju brege pune trsja, na sakom bregu tri hiže i tri kleti.

GORČANEC: A v zrako tri promila alkohola.

Međimurci se smiju.

KRALJEVČANKA: Pak se zna da su Zagorci od seh Hrvati najvekši pijanci.

ZAGOREC: Mi se bar zname zabavljati, a ne kak vi keri samo o poslo i penezima mislite.

KRALJEVČAN: Zato i velidu za Međimurje da smo mala Švicarska.

ZAGORKA: Al' ste i jake jalni jan na drugega, nedaj Bog da sused ima za jednu šaru vekšu hižu.

/Ali ste i jako zavidni jedan drugome, nedaj Bože da susjed ima za jedan red veću kuću./

ZAGOREC: Se zna da je međimurski jal najvekši jal.

/Zna se da je međimurska zavist najveća zavist./

KRALJEVČAN: Ve mi je več stvarno dosta! Vi se bote z nas Međimurci norca delali, vi Zagorci, o šterima su ljudi zmislili največ vici.

KRALJEVČANKA: To znači da se vam si ostali Hrvati norca delaju.

/To znači da vam se ostali Hrvati rugaju./

ZAGORKA: To pa je ne istina!

GORČANEC: Očete ka vam dokažemo! 

ZAGORCI: Očemo!

GORČANKA (obraća se konobaru): Gospodine, znadete li vi možda koji vic o Međimurcima?

KONOBAR (razmišlja): O Međimurcima, ne, ni jedan.

GORČANKA (obraća se Hercegovcu): A vi, gospodine?

HERCEGOVAC OTAC: Što?

GORČANKA: Je l' vi znadete koji vic o Međimurcima?

HERCEGOVAC OTAC (razmišlja): Bome ni jedan!

GORČANKA: A znadete li koji vic o Zagorcima?

KONOBAR: Ooo, pa svaki drugi je o Zagorcima.

HERCEGOVAC OTAC: Ja ih znadem na stotine.

GORČANKA (obraća se Zagorcima): Ste čuli?

ZAGOREC: A ja znam pune vici o Dalmošima i Hercegovcima. (Pokazuje prstom na njih.)

MAMA: Deca, ve bi več bilo dosta. Dejte se smirite i pustite te Zagorce pre miru.

GORČANEC: Kak se bom smiriv ak' nam se norca delaju.

/Kako ću se smiriti kad nas ismijavaju./

MAMA: Nejte si s tem glavo trti, jer od jala ne znaju kaj drugo reči.

GORČANKA: Mama, imaš ti praf! Več me od ove svaje počela glava boleti.

/Mama, imaš pravo! Već me od ove svađe počela boljeti glava./

Svi se smire. Međimurci ponovo sjednu svi zajedno za stol. U restoran uđe bračni par Podravaca i sjednu za desni prednji stol. Prilazi im konobar.

KONOBAR: Dobar dan! Izvolite!

PODRAVKA: Ja bom kapučino.

PODRAVEC: Janu pivu.

KONOBAR (uznemireno.) O, Bože, još jedni!

PODRAVKA: Kaj ste rekli?

KONOBAR: Ništa ništa! Dakle, kapučino i jednu biru.

PODRAVEC: Kakva te bira nahoja? /Kakva te bira spopala?/ Naručiv sam janu pivu!

KONOBAR: Sve u redu, razumijem! Jednu pivu i kapučino!

PODRAVEC: Pa da, vu čem je problem?

KONOBAR: Oprostite! Mogu li Vas samo nešto pitati?

PODRAVKA: Sam pitajte.

KONOBAR: Jeste li Vi Međimurci ili Zagorci?

PODRAVEC: Kaj! Kakvi Zagorci!?

PODRAVKA: Kakvi Međimurci!?

PODRAVCI: Mi smo Podravci!

KONOBAR: A jooj! Oprostite! 

Ponovno krene prema šanku, ali ga Podravac zaustavi.

PODRAVEC: Čekajte i zapamtite si, mi smo ponosni Podravci! Sam Bog ka smo ne škrti Međimurci.

PODRAVKA: Ili pak pijani Zagorci.

KONOBAR: Oprostite još jedanput! (Okrene se od njih prema publici i nabraja sam sebi u bradu) E, pametnjakoviću, jezik pregrizo.

GORČANEC (ustane i krene prema Podravcima): Hej ti, kaj si to rekav, što je škrti?

PODRAVEC: Međimurci!

KRALJEVČAN (pridruži im se): Bole da smo vredni, sposobni i škrti, nego Dudeki kakvi vi Podravci.

KRALJEVČANKA: Da nemate Regice več bi zdaja prepali.

/Da nemate Regicu, odavna bi propali./

GORČANKA: Točno tak!

MAMA: Ha ha ha, de si samo to zmogla.

ZAGOREC (obraća se Podravki): Koj si ti ono rekla, keri su pijonci?

PODRAVKA: Zagorci!

ZAGOREC: A vi ste mort kaj bolši.

ZAGORKA: Dobro su vam Međimurci rekli da ste nesposobni Dudeki.

PODRAVKA: Vi bote nam nadeljali da smo nesposobni Dudeki, nam Podravcima, šteri smo s picokima Turke otirali, a tak i vaše riti spasili.

/Vi ćete nama podrugljivo govoriti da smo nesposobni Dudeki, nama Podravcima, koji smo s pijetlima Turke otjerali, a tako i vaše stražnjice spasili./

PODRAVEC: Tak je, sam jim poveč! /Tako je, samo im reci!/

KRALJEVČANKA (pokazuje na Podravce): Evo Dudeka i Regice! Regica govori, a Dudek se za jom skrivlje. /a, Dudek se iza nje skriva./

PODRAVEC: Kaj si rekla?

KRALJEVČANKA: To kaj si čuv? Ti si Dudek i da nemaš to Regicu, nikaj s tebe nej bilo.

PODRAVEC: Kaj buš ti... (Krene prema njoj, a žena ga zaustavi.)

PODRAVKA: Pusti jo, naj si ž njom glavo trti.

/Pusti ju, nemoj si s njom glavu razbijati./

KONOBAR (plašljivo): Ja Vas molim da se malo smirite i razgovarate malo tiše. Da nam ne rastjerujete goste.

GORČANKA: Ti čkomi! Kaj se ti v naše spomenke pačaš? Što je tebe kaj pitav?

/Ti šuti! Što se ti u naše razgovore uplićeš? Tko je tebe što pitao? /

KONOBAR (glasnije): Ali, ako se ne smirite morat ću vas izbaciti iz restorana.

GORČANEC (krene prema konobaru, a on ustukne): Koga buš ti izbaciv iz restorana?

ZAGOREC: Pazi ka namo mi tebe prejeli za rit i za glavo i hitili tim v more ka se malo rashladiš!

Konobar uplašeno krene prema lijevoj prednjoj strani pozornice okrenut prema publici i nemirno pogledava prema gostima, vadi mobitel i zove šefa.

KONOBAR: Dobar dan, šefe! Oprostite na smetnji, znam da popodne odmarate... Ali imam u restoranu neugodnu situaciju. Pa bi Vas molio za pomoć, znate... (Strese se i odmakne slušalicu s uha, stavlja ponovno slušalicu na uho). U uu pravu ste! Bez brige riješit ću ja to ssssam! (Prekine vezu i mrmlja psovke na slušalicu, tj. na šefa. Malo se primiri, poravna košulju i vrati se za šank ljutito pogledavajući goste.)

Dok je konobar razgovarao na telefon gosti su ga promatrali, a kad je krenuo za šank, svi su se podsmjehivali i odmahivali rukama. Svađa se nastavlja.

KRALJEVČAN: Vi ste picoke na Turke hitali, a nas je od Turki braniv koražni Nikola Zrinski.

/Vi se na Turke pijetle bacali, a nas je od Turaka branio hrabar Nikola Zrinski./

ZAGOREC: O, da pa je to bilo? Pred mortik petsto let. Koj se ve spominate o Turkima. Vrnite se malo bliže denešjemu vremenu. Zmislite se samo, što je bil predsjednik Jugoslavije? Drug Josip Broz Tito, rođeni v zagerskem selo Kumrovcu. A predsjednik slobodne i nezavisne Republike Hrvatske? Doktor Franjo Tuđman, rođeni v zagerskem selu Velikom Trgovišću. To znači da smo mi Zagorci sposobni političari.

PODRAVKA: Očeš reči sposobni muljatori.

ZAGORKA: Koj si rekla?

PODRAVKA: A kaj su drugo političari nego muljatori?

ZAGOREC (klima glavom): No, koj je je, je je.

PODRAVKA: A Podravci su i poznati slikari.

GORČANEC: De pak si ve to spukla?

PODRAVEC: Pa kaj ste ni čuli za Generalića, svietski poznatog slikara naive?

GORČANKA: A je, to je on, šteri slika vekšega cveta od hiže. /A to je onaj koji crta cvijet veći od kuće./ Tak i ja morem slikati.

KRALJEVČANKA: I Picasso je biv poznati svietski slikar, ali si ja jegovo sliku niti v zahod nej dela, jer bi mi se zabeglo.

KRALJEVČAN: Imaš praf! 

Međimurci i Zagorci se smiju.

PODRAVKA: Mi imamo Svetište Predragocjene Krvi Isusove v Ludbregu, šteri je centar svieta. A štero svetište vi imate?

ZAGORKA: Svetište Majke Božje Bistričke!

PODRAVKA: Joj, sam zabila da Zagorci imaju svetište. A štero imate vi, Međimurci?

GORČANEC: Za ve nikvo, ali ako treba bomo ga zmislili.

ZAGOREC: Kak to misliš?

GORČANEC: Pa ak' su mogli Hercegovci, moremo i mi.

HERCEGOVAC OTAC: Što si rek'o?

GORČANEC: To kaj si čuv!

HERCEGOVAC OTAC: Čuo jesam, ali razumio nijesam. Shvatio sam samo da spominješ Hercegovce, a pošto sam ja Hercegovac, zanima me što imaš reći o nama.

GORČANEC: Pa rekao sam, ako ste mogli vi zmisliti svetište v Međugorju, moremo i mi v Međimurju. Tak i tak nas puno ljudi meša, niti ne znaju de je Međimurje niti de Međugorje, a nešterni mislijo da je to jano te isto.

/Ionako nas puno ljudi miješa, ni ne znaju gdje je Međimurje ni gdje je Međugorje, a neki misle da je to jedno te isto./

GORČANKA (obraća se Gorčancu): Ovo ti je jako spametna ideja.

KRALJEVČAN: Bormeš je!

HERCEGOVAC OTAC (zbunjeno): A ti ne vjeruješ da se u Međugorju ukazala Djevica Marija?

KRALJEVČANKA: Pa ne smo baš sigurni, jer ako papa ne verje, kak bomo unda mi?

HERCEGOVAC OTAC (digne se sa stolca i krene prema njima): Ali, ljudi, vidioci su živi i oni vam mogu posvjedočiti. Evo ja osobno poznam neke od njih, ja vam svima mogu dogovoriti susret s njima. Mi smo jednom cijela familija bili na njihovoj seanci. To je jedan poseban doživljaj! Je l' tako, sine?

HERCEGOVAC SIN: Tako je, ćaća!

PODRAVKA: Ali v Jutarnjem listu je pisalo da papa i drugi kardinali to ne priznaju i da zabranjuju vjernicima da kontaktiraju s vidiocima.

ZAGOREC: I pisalo je da su to oni zmislili zbog ekonomske koristi.

KRALJEVČAN: Kak bi se po hrvatski reklo, zbog biznisa.

PODRAVEC: Roko na srce, od kad se vidiocima ukazala Djevica Marija v Međugorju, na onomo debelomo kemeju ruže cveteju. /Ruku na srce, od kad se vidiocima ukazala Djevica Marija, na onom golom kamenju cvatu ruže./

GORČANEC: To vam ja prepovedam. Zakaj i mi v Međimurju ne bi meli koristi od vjerskog turizma.

GORČANKA: Točno tak! Pak se i nam nekaj more skozati. (Digne se sa stolca i podigne ruke u zrak.) Zamislite si horde ljudi kak idu f Svetište Majke Božje Gorčke.

KRALJEVČANKA (iznervirano se digne sa stolca i okrene se prema Gorčanki): A zakaj ne bi bila Kraljevska?

KRALJEVČAN: No, ka se namo ve pok posvadili nek' bo Međimurska.

MEĐIMURCI (osim bake): Dogovoreno!

MAMA (uznemireno): Petron Kristoševi! Vi ste čist ponoreli! Pak nejte peldo delati! Bože, oprosti jim, jer ne znaju kaj delaju. Predpolnevim ste bili na Trsatu, tam ste molili i spovedali ste si grehe, a ve več nazoj grešite i to smrtnoga greha delate, jer norčije s Blažene Djevice Marije speljavate.

/Za pet rana Kristovih! Vi ste potpuno poludjeli! Pa nemojte raditi gluposti! Bože, oprosti im, jer ne znaju što čine. Prije podne ste bili na Trsatu, tamo ste se molili i ispovjedili grijehe, a sad već opet griješite i to smrtni grijeh raditi, jer se sprdate sa Blaženom Djevicom Marijom./

GORČANKA: Bog s tobom, mama, ne speljavamo mi norčiju z Djevice Marije nego z Hercegovci.

MAMA: A kaj, ako je to se istina i ak' se za praf tam Djevica Marija skazala i ve vas čuje? Božek bo vas kazniv. (Sklopi ruke i pogleda u nebo.) Božek, Isusek i Marijica, oprostite jim, jer su čist bnoreli! (Obraća se Hercegovcu.) Gospon, i vi jim oprostite. Ja verjem vu vašu Djevicu Mariju.

HERCEGOVAC OTAC: Bez brige, gospođo, nemoj se živcirat, vidim ja da si pametna žena. Moglo bi se reći najpametnija među njima.

MAMA: Nešči mora pravu pamet meti! /Netko mora imati pravu pamet./

ZAGOREC: Imate vi Međimurci praf. Naše Svetište Majke Božje Bistričke papa prizna.

PODRAVKA: A i naše Svetište Predragocjene Krvi Isusove v Ludbregu.

MAMA: Dejte več jampot prestanite!

GORČANKA: Daj, mama, smiri se.

HERCEGOVAC OTAC: I ti bi se mogla ugledati na ovu gospođu.

GORČANKA: Ne, mi bomo se ugledali na vas Hercegovce. Dok se prinas v Međimurju ukaže Djevica Marija i razvije vjerski turizam, si bomo mercedese vozili.

GORČANEC: I roke bomo na oblok vum držali dok se bomo peljali.

/I ruke ćemo staviti kroz prozor dok se budemo vozili./

KRALJEVČAN: Ja si bom na Mađarski kupiv skupocjeno črno odjelo, črne cipele i bele čarape.

KRALJEVČANKA (govori književni): Onda će moj muž izgledati kao vi, pravi Bosanac.

HERCEGOVCI: Mi nismo Bosanci, nego Hercegovci!

GORČANEC: Pak je to isto!

HERCEGOVAC SIN: Ni nalik!

HERCEGOVAC OTAC: Nemoj me, čovječe, vrijeđat!

GORČANEC: Kaj se srdiš? Živite v istoj državi?

HERCEGOVAC OTAC: Živimo.

 GORČANEC: Znači da ste isti! I koji je tu problem?

HERCEGOVAC OTAC: Ma nema problema, samo što su Bosanci, ovako kako da kažem, primitivni, onako divlji, da ne kažem nesposobni. A mi, mi Hercegovci, mi smo moderni, sposobni, onako fini.

GORČANKA (podrugljivo): Normalno, ak' se vam Hercegovcima Djevica Marija skazala.

ZAGORKA (podrugljivo): Pak vas je sve prosvietlila.

PODRAVKA (podrugljivo): I to samo Hercegovce! 

Svi se smiju osim konobara.

HERCEGOVAC OTAC: Ma odite svi vi u... Bože mi oprosti! Vi ćete se meni rugat, vi koji ne znate nit pravilno hrvatski govorit. Vidi se da nemate pojma! Da niste obrazovani! Mi Hercegovci smo ustvari Hrvati, samo što eto živimo u Hercegovini, a i govorimo bolje hrvatski književni jezik nego vi koji ste rođeni i živite u Hrvatskoj. Sramite se! (Ljutito.) I počnite konačno govoriti da vas svi Hrvati razumiju, standardnim hrvatskim jezikom. Eto!

HERCEGOVAC SIN: Tako je, ćaća, reci im!

KONOBAR: Dobro ste im ovo rekli, gospodine. Mene su danas svega izmorili. Lakše mi je komunicirati sa strancima. Govorim engleski, njemački i talijanski, ali s ovima, ni hrvatski mi ne pomaže.

ZAGOREC: Ste čuli ve bo nam još i Dalmoš počev soliti pamet.

KONOBAR: Ja nisam Dalmatinac nego Primorac.

GORČANKA: I kakva je razlika med vami?

KONOBAR: Velika! Oni su Dalmatinci, a mi Primorci.

PODRAVKA: Ja ve tu ništ' ne razmem! Je l' vi živite pri morju?

KONOBAR: Živimo!

PODRAVKA: A je l' žive Dalmatinci pri morju?

KONOBAR: Žive!

PODRAVKA: Eto vidiš da je to se jedno te isto!

KONOBAR (iznervirano): Ma prestanite me škercat. Svi vi povedate ko da niste Hrvati. /Ma prestanite me zafrkavati. Svi vi govorite kao da niste Hrvati./

KRALJEVČAN: Kaj se ti imaš nam norca delati ti ran tak ne govoriš pravilno književni hrvatski.

PODRAVKA: Točno tak! Ti čavkaš isto kak i Dalmoši!

KONOBAR: Ja ne čavkam nego govorim čakavskim narječjem.

KRALJEVČANKA: A mi kajkavskim narječjem.

GORČANEC: Mi smo si kajkavci!

ZAGORKA: I s tem se štimame! /S tim se ponosimo!/

GORČANKA: Ako morete vi čakavci i na televiziji govoriti svojim čakavskim narječjem: ,,a ča češ“, „pivan...“, unda moremo i mi svojim kajkavskim.

PODRAVEC: Tak je!

KRALJEVČANKA: Dalmoš ili Primorac se bo nam norca delav!? Nam vrednim kajkavcima!

GORČANKA: Niso se oni vruči mrzle vode napili.

PODRAVKA: Normalno da so se ne, ak' jih prije podne lovi fjaka.

ZAGORKA: A posle podne su na sijesti.

KRALJEVČAN: I mene bi fjaka prejela da se moram prek leta s celom familijom v garaži tiskati.

GORČANEC: Ako očejo saki kot hiže na tri kata iznajmiti.

ZAGOREC: Ka čim več za dvo mesece zasljužiju.

PODRAVEC: Ka bodo dale mogli celo leto noge v zrak držati.

KRALJEVČANKA: Za kilo ribe kaj z mrežom primejo za pol vure očejo 50 eura. Kuljko bi to riba koštala da ju još kak pajceka leto dni hraniju?

GORČANKA: A kaj bodo jadnici drugo na ovomo kemeju delali?

MAMA: Točno, kakva je tu sirotija, samo kemeje, nigdi kuruze nit' kalampera.

KONOBAR: Sad mi je već dosta, prestanite ili zovem šefa!

PODRAVKA: Sam ti zovi, tak i tak nabo došev!

KONOBAR: Kako znadete da neće doći?

ZAGOREC: Fjaka ga prejela.

KRALJEVČANKA: Ili je na sijesti!

KONOBAR: Sad ćete vi vidjeti! (Svi se smiju. Konobar sav iznerviran opet dođe na rub pozornice, zove šefa.) Ne javlja se! Đubre jedno! (Ljutito odlazi za šank)

Udruženi kajkavci dalje razgovaraju.

MAMA: Ljudi, vidite kak smo se liepo si na kupu našli. To nas je Božek tak skupa dev. Nejte se dale svaditi. Idemo se liepo spominat! Ipak smo si mi kajkavci!

SVI KAJKAVCI: Tak je!

ZAGOREC: Vu to ime idemo si još jane spijemo! Konobar, donesi nam dva litra vina i vodu!

Konobar donosi piće, oni si toče i nazdravljaju.

PODRAVEC: Za kajkavce!

SVI: Za kajkavce!

MAMA: Idemo si i zapopievljemo!

SVI: Kaj?

MAMA: Onu pesmo ,,Kajkavci“, štero popievlje Žiga Međimurski.

ZAGOREC: I Adam Zagorski.

PODRAVEC: I Vid Podravski.

SVI: To je prava pesma za nas. 

Dignu se, zagrle, uz pjevanje njišu se u ritmu s lijeva na desno, a svaki vodi onu dionicu koja govori o njegovu kraju. Pjevaju.

videozapis

Na severu zemle Horvatske
Z med Mure i Dravice
Lepšeg falačeca nigde ne
od grude Međimurske
I mislim si moji Međimurci
Kaj vam spopevati
Z Čafca sem Žiga Međimurski
Popevlem po kajkavski.

Kaj-kaj-kajkavci, na istoku Podravci.
Od zapada Zagorci, na severu Međimurci
Kaj-kaj-kajkavci, zdesna su Podravci,
Na levi strani su Zagorci, v sredini Međimurci.

Gde Drava je tiha, najmirnejša
Zemla je Podravskog sina
Picokov legenda živi navek
Tu leži nam Podravina
I mislim si moji Podravci
Kaj vam spopevati
z Gotalova Vida sem Podravski
popevlem po kajkavski.

Kaj-kaj-kajkavci, na istoku Podravci.
Od zapada Zagorci, na severu Međimurci
Kaj-kaj-kajkavci, zdesna su Podravci,
Na levi strani su Zagorci, v sredini Međimurci.

Za Sljemenom Zagorje moj je kraj
Gde trsja i huste dišiju
Dušu mi lječi ljepi naš kaj
Tu Zagorci moji živiju
I mislim si moji Zagorci
Kaj vam odpopevati
Z Brestovca Adam sam Zagorski
popevam po kajkavski.

ZAGOREC: Kak smo si liepe spopievali!

PODRAVEC: A do ve smo se bez veze svadili?

GORČANEC: Vidite da si moremo z dobra biti.

KRALJEVČAN (nakon pjesme postao je zamišljen): Znate kaj je ve mej na pamet palo?

SVI: Kaj?

KRALJEVČAN: Ve sam si ja malo premišljavav. Pa kuljko je kajkavci f Hrvatskoj? Međimurci, Zagorci, Podravci, Prigorci, Turopoljci, jan del Moslavci...

GORČANKA: Ja sam čula da čak nešteri v Gorskom kotaru kajkavski govorio.

ZAGORKA: A ste zabili Zagrepčane, oni su isto kajkavci.

HERCEGOVAC OTAC: To nije istina! Ja sam živio u Zagrebu i još puno Hercegovaca živi u Zagrebu, a oni ne govore kajkavski.

GORČANKA: Mi računamo prave Zagrepčane, a ne dotepence.

BAKA: Ako ve to se zračunamo pak je več od pol Hrvati kajkavci!

KRALJEVČAN: Točno tak! Zato mej ne v glavo zakaj je ne kajkavski književni jezik, a ne štokavski?

ZAGOREC: Eee, to ti je veljko pitanje! Što je ipak to zakuhav?

HERCEGOVAC SIN: Ljudevit Gaj.

SVI: Što? (Pitaju kajkavci.) Tko? (Pitaju Hercegovac otac i konobar.)

HERCEGOVAC SIN: Sjećam se da smo u školi učili da je Ljudevit Gaj prvi napisao hrvatski pravopis na štokavskom narječju i tako je štokavski postao hrvatski književni jezik.

HERCEGOVAC OTAC: Tko je ipak bio taj Ljudevit Gaj?

PODRAVKA: Sigurno Hercegovec!

SVI KAJKAVCI (gunđajući svaki nešto izgovori): Je je, to je točno, sigurno, samo je Hercegovec mogev to zakuhati...

HERCEGOVAC SIN (glasno): Smirite se malo! (Svi ušute i pogledaju ga.) 

MAMA: No reči več jampot što je biv Ljudevit Gaj?

HERCEGOVAC SIN: Ne znam!

SVI: Joooj!

HERCEGOVAC SIN: Ali čekajte! (Podigne mobitel.) Izguglat ću na svom novom pametnom telefonu.

SVI: Može! Dej! ... (Dok on pretražuje svi nestrpljivo iščekuju.)

HERCEGOVAC SIN: Aaa, evo piše na Wikipediji da je bio hrvatski političar, jezikoslovac, ideolog, novinar i književnik.

KONOBAR: O, pa on je bio jako pametan čovjek!

ZAGOREC: Ali mene zanima koj je biv po porieklo.

HERCEGOVAC SIN: Zagorac.

ZAGOREC: Nemoguće! Jan Zagorec sigurno ne bi štokavskoga pravopisa napisal. To je ne istina! Lažeš!

HERCEGOVAC OTAC: Smiri se, čovječe! Moj sin ne laže! Valjda piše da je bio iz Dalmatinske Zagore.

ZAGOREC: E, to je več druga priča, to bi moglo biti!

HERCEGOVAC SIN: Evo piše ,,Rođen u Krapini.“ 

Zagorec pretrne i izbulji oči gledajući prema publici.

HERCEGOVAC OTAC: A gdje je Krapina?

ZAGORKA (zgroženo): V Zagorju!

ZAGOREC (ljutito dalje gledajući prema publici): Prasec jaden! Izdajica! Prodana duša! (Obraća se ženi.) Žena idemo! (Krene prema izlazu.)

ZAGORKA (iznenađeno): Kam?

ZAGOREC (ljutito): Vu Krapinu!

ZAGORKA: Kaj pa bome tam?

ZAGOREC: Idem ga zatočem! /Idem ga ubiti!/

ZAGORKA: Koga?

ZAGOREC: Ljudevita Gaja!

HERCEGOVAC SIN: Ali, gospodine, zakasnili ste!

ZAGOREC: Kaj! Več je prasec vušel! /Već je svinja pobjegla?/

HERCEGOVAC SIN: Ne, umro, u 19. stoljeću.

ZAGOREC: I bolje mu je, jer bi ga ja ve zatokel! (Sjedne za stol.) Žena, natoči mi gemišta ka dojdem k sebe.

HERCEGOVAC SIN: Nemojte se, gospodine, uznemiravati! Kažu tu da je on napravio pravu stvar za sve Hrvate, a i južne Slavene.

ZAGOREC: Kakvu pravu stvar?

HERCEGOVAC SIN: U prošlosti je Hrvatska bila sa svih strana pritisnuta, bila je u Austro-Ugarskoj. Sve okolne države su je htjele za sebe pa su je stalno napadale. Hrvati nisu imali svoj službeni jezik pa se međusobno nisu razumjeli. Kao ni sada, kad govore ta svoja narječja. U uredima se govorilo njemački, a Mađari su htjeli uvesti mađarski. Pa su se neki okupili i da bi ujedinili ne samo Hrvate nego i Slavene odlučili da štokavsko narječje postane standardni jezik.

ZAGOREC: A to je onaj Hrvatski narodni preporod!

HERCEGOVAC SIN (upadne mu u riječ): Da, Gaj je napisao pravopis, tiskao novine i borio se da hrvatski bude službeni jezik, jer bi inače i dan danas govorili mađarski.

ZAGOREC: Pa onda je napravil pravi posel! Znači ne je bil izdajica?

HERCEGOVAC SIN: Ne!

ZAGOREC: Ve mi je lekše!

HERCEGOVAC OTAC (ponosno onome do sebe): Jesi vidio kako imam pametnog sina?

SVI: Je je…

HERCEGOVAC OTAC: On je ćaćina dika! Studira povijest u Sarajevu. I to pravo detaljno studira povijest, dvije godine prvu godinu.

Ostali se podsmjehuju.

HERCEGOVAC SIN: Pa rek'o sam ti, ćaća, da ja to želim sve u tanane prostudirat.

HERCEGOVAC OTAC: Razumim, sine, diko ćaćina!

ZAGOREC: Ljudi, idemo si jedne spijemo za Ljudevita Gaja i za ovega spametnega mladega Hercegovca, keri nam je sve liepe o Gaju rastumačil!

SVI: Idemo! 

Uzimaju piće, ali ih zaustavi Hercegovac sin.

HERCEGOVAC SIN (gleda dalje u mobitel i počne se smijati): Hej, čujte, ovo je jako interesantno! Još piše da je Ljudevit Gaj u povijesti zapisan kao čovjek koji je probudio hrvatsku nacionalnu svijest, ali nova istraživanja otkrivaju da je bio prevarant i lopov. Krao je više od Sanadera.

ZAGORKA (tužno): Joj, koja sramota za Zagerce!

ZAGOREC (uzbuđeno se digne i obrati Hercegovcu sinu): Nej mi ve same još reči da je i Sanader Zagerec! Jer ak' je tak, ja bom unda napraviv strašnu stvar! /Jer ako je tako, ja ću napraviti nešto strašno!/ (Približi se rubu pozornice i gleda u publiku.)

ZAGORKA (uplašeno): Koj pa boš napraviv?

ZAGOREC: Nekaj strašnega!

ZAGORKA (uhvati ga ispod ruke): Prosim te, nej iti k morju, znaš da ne znaš plavati! (Mimikom i gestom pokazuje ostalima da joj pomognu oko njega.) Dragi moj mužek, kaj misliš strašnega napraviti?

ZAGOREC: Ak' je Sanader Zagerec (Maše rukama po zraku.), ja bom, ja bom, ja bom (Ljutito spusti ruke kraj tijela.) postav Međimurec!

HERCEGOVAC SIN: Smirite se! Evo piše, Sanader je iz nekog sela Dugobabe kraj Splita.

SVI: Dalmoš!

ZAGOREC (s olakšanjem): Ve mi je opal kamen srca.

KRALJEVČAN (priđe Zagorcu i dodirne ga za rame): Hodi ti, međimurski Zagorec, sim ka si nekaj spijemo, ve ti je sigurno krepost treba.

/Dođi ti, međimurski Zagorče, ovdje da nešto popijemo, sad ti treba snage./

ZAGOREC: Bogme je! 

Idu za stol.

Tijekom njihove rasprave u restoran su ušli Slovenac i Slovenka i sjeli su za lijevi stol u drugom redu. Nekoliko puta zvali su konobara, ali on nije reagirao. Dok se Slovenac nije proderao.

SLOVENAC: Natakar, porka duš, bi lahko dokončno dobili pijačo. Čakamo že pol ure. /Konobare, zaboga, je l' možemo konačno dobiti piće? Čekamo već pola sata./

KONOBAR: Evo odmah! (Dotrči do njih.) Izvolite!

SLOVENKA: Madona, kako se to obnašate! Pustite nas čakati pol ure in poslušate neumnosti pri drugi mizi. In navsezadnje sploh se ne opravičite!

/Kako se to ponašate! Ostavite nas da čekamo pola sata, dok Vi slušate gluposti za drugim stolom. I na kraju se još ni ne ispričate!/

KONOBAR: Ispričavam se!

SLOVENAC: Prepozno je za opravičilo. Kakšen je to bonton?

/Kasno je za ispriku. Kakav je to bonton?/

SLOVENKA: To je za knjigu pritošb! /Ovo je za knjigu žalbi!/

KONOBAR: Oprostite još jedanput, ali vidite onaj gospodin je bio jako uznemiren pa smo se svi uplašili za njega da ne bi…

SLOVENKA (glasno mu upadne u riječ): … tipično za Hrvatje, sam dramatizirajo!

Na ove riječi svi počnu slušati što Slovenci govore.

SLOVENAC: Takšne stvari se v Sloveniji ne morejo zgoditi. Mi smo kultiviran narod, ne pak kot Hrvatje.

/Takvo što u Sloveniji se ne može dogoditi. Mi smo ipak jedan kultivirani narod, a ne kao Hrvati!/

GORČANEC: Hej, Slovenci, kaj ste to rekli za Hrvate?

SLOVENKA: Da ste nekulturni in zaostali!

PODRAVKA: A vi ste bolši od nas?

SLOVENAC: Seveda! Zaradi tega smo pred vami prišli v Evropsko unijo. /Zato smo prije vas ušli u Europsku uniju./

KRALJEVČAN: Ma vi ste v Europsko unijo došli predi nas, jer je Austriji trebalo vekše parkiralište.

SLOVENKA: Nej ga lomit. Evropska unija nas je sprejela ker smo sposobneši kot vi.

/Ma nemoj pričat gluposti, Europska unija nas je primila jer smo sposobniji od vas./

KONOBAR: Ako vi smatrate da smo mi Hrvati nesposobni, zaostali i nekulturni, ča ste onda došli u Hrvatsku?

SLOVENAC: Prišli smo na oddih, na počitnice. /Došli smo na odmor./

ZAGOREC: Kaj ste ne dišli na vaše Slovensko more?

ZAGORKA: Je ak' je tak malo ka si nebreju svi nutri niti noge namočiti.

GORČANEC: A znate zakaj su u Sloveniji sve nogometne utakmice međunarodne?

SVI (osim Slovenaca): Zakaj? /Zašto?/

GORČANEC: Jer kornere izvode u susjednim državama.

Svi se smiju osim Slovenaca. U restoran ulaze dvije Njemice i sjednu za desni stol u drugom redu, a konobar ih dođe poslužiti. Glume mimikom i gestom.

SLOVENKA: Res je, mi smo mala dežela, ampak smo veliki ljudje. Mi Slovenci smo bolj skupaj medsoboj kot vi Hrvatje.

/Istina, mi smo mala država, ali smo veliki ljudi. Mi Slovenci složniji smo međusobno nego vi Hrvati./

PODRAVKA: Kak to misliš?

SLOVENKA: Med soboj se zastopimo in v celoj Sloveniji imamo enaki folklor z minimalno razliko. A pri vam je v vsakem kraju drugače in tujec sploh ne more prepoznati, ali je to hrvaško ali ne.

/Međusobno se razumijemo i u cijeloj Sloveniji imamo isti folklor s minimalnom razlikom. A kod vas je u svakom kraju drukčije pa stranac uopće ne može prepoznati je li to hrvatsko ili nije./

KRALJEVČANKA: Imaš praf, v sakomo kraju je drugač. Imamo puno narječja i svakomo narječju malo drugačke dijalekte, puno sakojočki pesmi, /puno raznovrsnih pjesama/, sakojočke načine popevanja. Ali mi se s tim štimamo!

KONOBAR: Naše klapsko pjevanje posebno je priznato.

ZAGORKA: A tancamo: drmeše, polke, čaraše, valcere, šetana i obična kola pa čak i gluha.

KONOBAR: Imamo i borbene plesove sa sabljama kao što je moreška na Korčuli, koji je naše nematerijalno blago zaštićeno od UNESCO-a.

GORČENKA: I naša međimurska popevka upisana je na UNESCO-ov popis nematerijalne kulturne baštine čovječanstva.

MAMA: A kakve sam nošnje imamo, ukrašene zlatovezom, paškim, lepoglavskim, svetomarskim i sakojočkim drugim čipkama.

GORČANKA: To je se naše kulturno blago.

GORČANEC: To znači da smo mi Hrvati od navek bili talentirani i kreativni.

PODRAVKA: A vi, Slovenci, imate dinderlice i krotke hlače s hozintregerima kak' Austrijanci.

KRALJEVČAN: Pa i plešete samo polke kak i oni.

ZAGORKA: I jodlate kak oni!

ZAGOREC: Tak ka čovek mora dobro posljušati ko to na priredbi popevlje: Slovenci, Austrijanci ili pak Švabi.

Tijekom prepiranja Njemice su ih promatrale, ali na riječ ,,Švabe“ naglo su reagirale tako da su ostali malo ustuknuli.

NJEMICA 1 (ljutito se digne sa stolca): Wir sind nicht Schwaben!

/Mi nismo Švabe!/

NJEMICA 2 (ljutito se digne sa stolca): Wir sind die Deutsche!

/Mi smo Njemice!/

PODRAVEC: Od kud su se ve ove spukle?

PODRAVKA: I kaj trabunjaju?

KONOBAR: Rekle su da one nisu Švabe neko Njemice.

ZAGOREC: Joj, Švabice su nas razmele! Moramo paziti koj pred jimi govorime.

NJEMICA 1: Halte klape! / Ušutite!/

NJEMICA 2: Ihr seid alle wilde Balkaner. /Vi ste svi divlji Balkanci./

NJEMICA 1: Und auch ungebildet und primitiv! /I također, nekulturni i primitivni./

ZAGOREC: Konobar, prevedi, kaj su rekle.

KONOBAR: Prva je rekla da smo mi svi divlji Balkanci, a druga da smo nekulturni i primitivni.

GORČANEC: Konobar, pitaj ti ih na koga su to one mislile?

KONOBAR: Wer sind wilde Balkaner? /Tko su divlji Balkanci./

NJEMICA 2: Alle Manschen die in Jugoslavien waren. /Svi ljudi koji su bili u Jugoslaviji./

KONOBAR: Rekle su da su divlji Balkanci svi ljudi koji su bili u Jugoslaviji.

SVI: Kaj? Što?...

PODRAVKA: Jedini koji su tu na Balkanu ste vi, Hercegovci.

HERCEGOVAC OTAC: A šta da kažem, jesmo, na Balkanu smo, ali nismo divlji. Bosanci jesu divlji, ali mi Hercegovci bome nismo, mi smo jako fini narod.

HERCEGOVAC SIN: Stan'te malo! Koliko ja znam, svi smo mi na području Balkana. Hoćete da vam pokažem na karti na svom pametnom telefonu.

GORČANEC: Ne treba nam nikaj kazati. Znamo da smo na Balkanu, jer je Balkan cela Jugoistočna Europa.

KRALJEVČANKA: Ali divlji, nekulturni i primitivni smo bormeš ne!

MAMA: One bodo nas vređale, šteri smo glavni radniki v Njemački bili.

SLOVENAC: Prav imate oma. Po drugi svetovni vojni smo mi Jugoslavani nanovo zgradili Nemčijo. /Točno, bako, poslije Drugog svjetskog rata smo mi Jugoslaveni ponovno izgradili Njemačku./

KRALJEVČAN: I ne samo to! Znate vi da je melodija njemačke himne u stvari melodija stare narodne hrvatske i to međimurske pesme.

SVI: Ozbiljno! Daj zezaš! Nemoguće!...

KRALJEVČAN: Je je to vam je prava Boža istina. Ve vam bom ja rastomačiv. Ste čuli da za Jozepha Haydna?

SVI (osim Slovenke): Ne, nemamo pojma!

SLOVENKA: Seveda mi je znano. To je bil avstrijski skladatelj klasične glasbe v 18. stoletju. /Naravno da znam, to je bio austrijski skladatelj klasične glazbe u 18. stoljeću./

ZAGOREC: Kam si dišel tiem vu 18. stoljeće?

KRALJEVČAN: Strepi se, Zagorec, se bom vam rastomočiv. Haydn je živev v Gradišću, de su živeli i Gradiščanski Hrvati i z jimi se druživ. Znav je čak nekaj hrvatski govoriti. Jako mu se dopala hrvatska, zaprav međimurska pesma ,,V jutro dok se rano stanem“.

MAMA: To pesmo znam.

MEĐIMURCI: I ja i ja… (Svi zapjevaju. )

videozapis

V jutro se ja rano vstanem, ravno pred zorjom.
Ter se k vodici prešećem, da se razhladim.
Zagledal sam devojčicu z vrta šetajoć.
V jednoj ruki grojzde nosi, v drugoj rozmarin.

“Oj Marico, dušo moja, daj da podehnem!”
“Ne dam, ne dam, a i ne smim, jer sam žalostna.”
“Oj Marico, dušo moja, zač si žalostna?”

“Snoć se jesam zaručila, s kim me volja ni.”
“Oj Marico, dušo moja, zač te volja ni?
On ti ima srebra, zlata, da mu broja ni.”
“Ča mi hasni zlato, srebro, kad me volja ni!
Rajše Bog daj siromaha, da me volja je.”

KRALJEVČAN: To melodiju je on zapisav i prilagodiv njemačkim rečima i tak je nastala njemačka himna.

SVI: Im nej… Daj…

KRALJEVČAN: Je je to je prava Boža istina! Ak mi ne verjete poglednite si na YouToubeu, de Žiga o tomo govori i popevlje to staro međimursku pesmu. Malo googlajte! Ima i na Wikipediji! Ako ne znate vi, nek vam deca zguglaju. Pak imamo i mi interneta i pametne telefone, a ne samo Hercegovci.

GORČANEC: Konobar, idi jim ve to se prevedi.

ZAGOREC: A pijačo i hrano jim duplo zaračunaj, imaju one eure!

Konobar ode i mimikom i gestom im prevodi, dok ostali i dalje razgovaraju.

SLOVENAC (odmahuje glavom): Meni se zdi da to ni resnica. /Meni se čini da to nije istina./

SLOVENKA: In meni. Zakaj bi znani klasični dvorski skladatelj Joseph Haydn prevzel melodijo hrvaške oziroma međimurske pesmi.

/ I meni. Zašto bi poznati klasični dvorski skladatelj Joseph Haydn, uzeo melodiju baš hrvatske i to međimurske pjesme./

SLOVENAC: Prav imaš. To so si oni zmislili. Lahko in mi rečemo da je vzel melodijo slovenske pesmi. /U pravu si! To su ono izmislili. Tako i mi možemo reći da je uzeo melodiju slovenske pjesme./

KRALJEVČANKA: Ma dejte kaj bi z vašim pesmama ak' samo jodlati znate isto kak i Austrijanci i Šva… očem reči Njemci. A on je štev nekaj drugačko i lepše.

OSTALI HRVATI: I jorlili i jorlili….

HERCEGOVAC OTAC: A možda je uzeo melodiju hercegovačke pjesme.

GORČANKA: A dej, Hercegovec, de se moglo jadnomo poznatomo skladatelju, kakov je biv Haydn hercegovačko zavijanje z brega na breg dopasti.

ZAGOREC (pjeva na hercegovački način i stavi ruku na uho): Vuk je janje na plot nagonio, ooooj!

Svi zajedno, osim Hercegovaca i Njemica zapjevaju riječ ,,ooooj“ i nasmiju se.

HERCEGOVAC OTAC: Nemojte se ismijavati iz našeg pjevanja, po tome smo mi prepoznatljivi i to je naša kulturna baština! A osim toga tako pjevaju i u vašoj Lici i Dalmatinskoj zagori.

KRALJEVČAN: U pravu si, ne je liepo ka se jani drugima norca delamo ili ti rugamo. Ipak smo negda bili Jugoslaveni.

OSTALI (osim Njemica i konobara): Da da..! Je je…! Točno…!

Njemice dođu do Kraljevčana i napadnu ga.

NJEMICA 1: Du bist ein grosser Lugner! /Ti si veliki lažljivac!/

NJEMICA 2: Das ist nicht wahr! /To nije istina./

KONOBAR: Rekle su da ste lažljivac i da to nije istina.

KRALJEVČAN: Konobar reči jim nek zapopevljeju njemačko himnu, pak bomo unda vidli jel' to istina ili ne.

KONOBAR: Singen Sie, bitte die deutsche Nationalhymne, dann wissen wir ist das wahr oder nein.

NJEMICE: OK! (Pjevaju njemačku himnu ,,Das Lied der Deutschen“.)

KRALJEVČAN: Ve pak idemo odpopevljemo mi našu pesmo ,,V jutro se ja rano stanem“ 

Pjevaju, a svi pozorno slušaju.

KONOBAR (začuđeno): Stvarno!

HERCEGOVAC SIN: Ma ne mogu vjerovat!

HERCEGOVAC OTAC: Osto sam bez riječi!

NJEMICA 1: Nein, es ist nicht die gleiche Melodie. /Ne, to nije ista melodija./

NJEMICA 2: Ihr seid alle taub! /Vi ste svi gluhi!/ (Ljutito odu za svoj stol.)

KONOBAR: Rekle su da to nije ista melodija i da ste svi gluhi.

SLOVENAC: Nekaj malega je podobno. /Ima neke male sličnosti./

SLOVENKA: Al' to je čist slučajno. /Ali to je potpuno slučajno./

SLOVENAC: Lahko in mi Slovenci rečemo da ste vi Hrvatje vzeli melodijo neke naše pesmi za svojo himnu, ker je nekatera nota enaka. /Tako možemo i mi Slovenci reći da ste vi Hrvati uzeli melodiju neke naše slovenske pjesme za svoju himnu, jer je neka nota bila ista./

ZAGOREC: Kaj si rekel? Mi Hrvati da si zememo melodiju slovenske pjesme, ma nema šanse!

HERCEGOVAC OTAC: A možda ste uzeli od nas Hercegovaca?

KRALJEVČANKA: Naša himna je lek za vuha za razliku od vašega hercegovačkoga zavijanja.

HERCEGOVAC SIN: Ma kakvo zavijanje, gospođo. Dajte, prestanite više!

HERCEGOVAC OTAC: Ajde sine, da ovim hrvatskim neznalicama pokažemo kako zvuči naša himna.

(Zagrle se i pjevaju.)

videozapis

Dođi da vidiš, dođi da se diviš
i poželjet' ćeš ovdje da živiš
da ti se dijete u miru rodi
živi u ljubavi i slobodi

Ponosna moja je zemlja Hercegovina
hrvatska gruda nam sveta već tisuć' ljeta
ne dam te nikom, majko Hercegovino
Neretvu, sunce i smokve, kamen i vino

GORČANKA: To je več ne vaša himna!

HERCEGOVAC OTAC: Kako nije, ženo Božja?

HERCEGOVAC SIN: Pa valjda mi Hercegovci bolje znamo koja je naša himna od vas! To je melodija naše himne i zove se ,,Hercegovina u srcu“.

GORČANKA: Kuljko ja znam to pesma ,,Hercegovina u srcu“ je ne več vaša himna od 1998.

HERCEGOVAC OTAC: Pa otkud vam to?

GORČANKA: Rekev mi je sin, a on je to videv na YouTubeu. I naša su deca spametna i imaju mobitele i laptope, ne samo vaša.

GORČANEC: Ve se i ja zmislim. Još je rekev da ste si zbrali nekvu drugu melodiju, ali ste se do ve ne mogli dogovoriti štere bote reči popevali na to himnu.

HERCEGOVAC SIN: Ah, u pravu ste. Našu, sadašnju bosanskohercegovačku himnu napiso Dino Merlin na melodiju naše stare sevdalinke ,,S one strane Plive“.

HERCEGOVAC OTAC: To je melodija za dušu.

(Pjevaju. Ili samo svira dio.)

videozapis

Zemljo tisućljetna
Na vjernost ti se kunem
Od mora do Save
Od Drine do Une

Jedna si jedina
Moja domovina
Jedna si jedina
Bosna i Hercegovina.

HERCEGOVAC OTAC: Ali što mi možemo, kad se ovi naši političari stalno svađaju i nikako da se dogovore. Isto ko i vaši.

HERCEGOVAC SIN: Što da vam kažem, tako je, ali za jako puno naše raje prava je himna i dan danas ostala ,,Jedna si jedina“ pa i za nas. Je l' tako ćaća?

HERCEGOVAC OTAC: Tako je, sine! I sportaši pjevaju tu pjesmu na utakmicama.

SLOVENAC: Mi Slovenci mamo lepšo melodiju himne.

SLOVENKA: In naša himna ma lepe reči, a zove se ,,Zdravljica“. Ne smo mi kak vi Hercegovci.

ZAGOREC: Je, je, vaša himna ima jako liepe reči, ali koj vam to vredi ako se teh reči ne držiste.

SLOVENAC: Kak to mislite?

ZAGORKA: Vaša himna govori o dobrosusjedskim odnosima i nek svi narodi žive v miru, a dok treba prejeti ljude v nevolji ili jih samo pustiti ka prejdeju prek vaše ,,dežele“, unda na granicu denete žičanu ogradu.

PODRAVEC: Je, je, i to žicu z žiletama.

BAKA: Slovenci delaju kak su negda naši stari govorili: ,,Dojdite k nam, sam dojdite, vrata bodo zaklejena, a pes bo puščeni.“ /“Dođite k nama, samo dođite, vrata su zaključana, a pas je pušten.“/

Ostali se smiju.

SLOVENKA (ljutito): Kaj vi Hrvatje mislite da imate najljepšo himno?

KRALJEVČANKA: Točno tak mislimo! Naša himna i zemlja puno su lepše nego vaše. (Pogleda Hercegovce i Slovence.) Čujte ve! 

(Zapjeva hrvatsku himnu, ostali iz Hrvatske pridruže joj se držeći se za prsa.)

videozapis

Lijepa naša domovino,
Oj junačka zemljo mila,
Stare slave djedovino,
da bi vazda sretna bila!

Mila, kano si nam slavna,
Mila si nam ti jedina.
Mila, kuda si nam ravna,
Mila, kuda si planina!

Teci, Dravo, Savo, teci,
Nit' ti Dunav silu gubi,
Sinje more, svijetu reci,
Da svoj narod Hrvat ljubi.

Dok mu njive sunce grije,
Dok mu hrašće bura vije,
Dok mu mrtve grobak krije,
Dok mu živo srce bije!

Ljutiti Slovenci počnu pjevati svoju himnu, pridruže im se Hercegovci i Njemice sa svojim himnama. Dok se oni međusobno nadglasavaju pjevajući svaki svoju himnu, u restoran ulaze Musliman i Muslimanka. Svi iznenađeni prestanu pjevati i budno prate njihovo kretanje, komuniciraju mimikom i gestom te se došaptavaju. Muslimanka nosi feredžu. Ulaze s desne strane muškarac prvi, a žena iza njega, idu prema prednjoj strani pozornice, gledaju prema publici (moru), idu dalje prema drugoj strani pozornice. Okrenu se prema skupini koja već tiše pjeva i gleda u njih pa ih Musliman glasno pozdravi, muslimanskim pozdravom i stavi desnu ruku na srce i klimne glavom. Svi ostali se još više uplaše, prestanu pjevati, stave desnu ruku na srce i klimnu glavom.

MUSLIMAN: Selam alejkum! /Mir s vama!/

Muslimani krenu prema stražnjem stolu s lijeve strane i sjednu. Ostali se u strahu tijekom razgovora skupljaju i povlače prema desnoj strani pozornice, tj. prema izlazu. Konobar zajedno s njima.

MAMA (glasno s podrugljivim smijehom): Kaj pak ovi speljavaju, pak je fašjak zdaja prešev? /Pa što ovi izvode, fašnik je odavno prošao?/

SVI (uplašeno je utišavaju): Šššššššš!

MAMA (iznenađeno): Kaj je?!

GORČANKA (tiše): Mama, tiho boj, to so muslimani.

MAMA (tiše): Što? /Tko?/

GORČANKA: Muslimani!

MAMA: Pa kaj ve ak' so muslimani! Nego, zakaj ova lafro nosi?

/Pa što ako su muslimani? A zašto ova nosi masku?/

SVI: Ššššš!

MAMA: Pa kaj se bojiste na svoji zemlji?

KONOBAR: Što ovi ortodoksni muslimani ovdje rade? Ja ih još nisam tu vidio?

MAMA: Joj, dečec, kaj gluposti pitaš, pak došli su jest, pit i kopat se, kak i mi.

SLOVENAC: Hudiča, ne bi jaz to lahko jemal.

/Vraga, ne bi ja to tako lako shvatio./

SLOVENKA: Kaj še so teroristi? /Što ako su teroristi?/

NJEMICE: Oh nein, Teroristen! /Oh ne, teroristi!/

HERCEGOVAC OTAC: Mogli bi biti!

HERCEGOVAC SIN: Pa da, ispod ove odore svašta mogu sakriti pa i bombu.

SVI: Bombu! (Još se bolje skupe.)

MAMA: Nejte bedastoče govoriti, im kaj bi muž i žena v restoran bombo nosili?

KRALJEVČANKA: A kaj ako je to opče ni žena!?

GORČANKA: Mama, to bi mogli biti teroristi samoubojice.

MAMA: Oni o šterima na dnevniku sako malo govorijo?

GORČANKA: Je, mama!

MAMA: Jezoš i Marija! Božek, pomori nam!

ZAGORKA: Je, je, na televiziji sako malo govore da oni dojdo med nevine ljude i se jih razneseju skup sobom.

NJEMICA 1: Teroristen waren in Deutschland auch! /Teroristi su bili i u Njemačkoj./

NJEMICA 2: Der Terroranschlag war in Berlin! /Teroristički napad bio je u Berlinu./

NJEMICE: Wir habe Angst! /Bojimo se!/ (Skrivaju se među muškarcima.)

PODRAVKA: Kaj su rekle?

KONOBAR: Da su teroristi napravili napad na Berlin i da se boje.

PODRAVEC: Pa to je bilo na televiziji! Ja se isto bojim!

SVI: I ja i ja…

GORČANEC: Ljudi moramo se skup držati, mi smo svi ipak Europljani!

OSTALI KAJKAVCI: Je, je, mi smo Evropljani.

KONOBAR (kaže na čakavskom): Pa da, mi smo Europljani.

HERCEGOVAC SIN: Razumi se, mi smo svi europska raja.

SLOVENCI: Ja, ja, seveda, mi smo tudi Evropljani!

NJEMICA 1: Ja ja wir sind alle Europeien. /Da, da, mi smo svi Europljani./

NJEMICA 2: Wir mussen Freunden sein! /Moramo biti prijatelji!/

MAMA: Je je, ve smo si svi pajdoši! /Da da, sad smo svi prijatelji!/

MUSLIMAN: Waiter! (Podigne ruku i zove konobara, a on pretrne.)

KONOBAR (uplašeno): Ljudi, pomagajte!

KRALJEVČAN: Kak da ti pomoremo?

KONOBAR (Povuče Kraljevčana za ruku i gurne ga prema Muslimanima):

Daj idi ti!

KRALJEVČAN: Zakaj ja, pak si ti konobar?

KONOBAR: Strah me!

ZAGOREC: Daj idi, mort samo oče pijačo naručiti.

KONOBAR: A ča ako me zame za taoca?

GORČANEC: Im kaj bi, idi samo, mi te bomo si otud pazili.

PODRAVKA: Idi več jampot ka na bnorev pak bomo unda si naj…

/Idi već jednom, da ne poludi pa smo tek onda naj.../

Konobar plašljivo krene prema Muslimanima, a ostali lagano krenu prema izlazu pjevajući europsku himnu ,,Oda radosti“, ali umjesto riječi samo na, na, na...)

KONOBAR (uplašeno): Hej, kud ćete! Stanite! (Svi stanu, a konobar uplašeno krene prema rubu pozornice.) Isuse, ča ću sad!? Gren šefa zvat!

/Isuse, što ću sad?/ Idem zvati šefa! (Bira broj.)

MUSLIMAN (glasno zavikne): Waiter! /Konobar!/

KONOBAR (sav se strese i samo malo nakrene glavu prema njima): Čekajte malo! Ovaj! Wait a minute! (Stavlja mobitel na uho, nestrpljivo i uplašeno čeka.) Javi se, javi se, javi se! Hiii! (Odmakne mobitel s uha i pogleda prema publici razrogačenim očima.) Prekinuo je! (Viče na mobitel.) Đubre jedno! 

U to vrijeme Musliman odmahne rukom prema konobaru i krene rukom prema ruksaku. Hercegovac je to prvi uočio i zaviknuo.

HERCEGOVAC OTAC (vikne glasno i pokazuje rukom): Vadi bombu!

Svi se uplaše i istrče s pozornice, a konobar ostane. Na njihovu ciku Musliman zastane, pogleda ih u istom položaju s rukom u ruksaku.

KONOBAR (okrene se prema Muslimanima i zakorači prema njima jedan korak te se ponovo okrene prema publici i pogleda mobitel): Ma jebe se meni, šefe, za tebe i tvoju konobu! Nek' gre se lepo vragu, ja spašavam svoju glavu! (Okrene se prema izlazu.) Hej, čekajte me! I mi Primorci smo Europljani! (Krene polako prema izlazu potiho pjevajući europsku himnu.)

Musliman i Muslimanka se smiju i pokazuju na one koji su pobjegli iz konobe da nisu normalni. Razgovaraju mimikom i gestom. Kad pogledaju prema konobaru koji je kod izlaza, konobar se ukoči i zamakne za zastor.

MUSLIMAN (zavikne): Hej, konobar! Kud si krenuo? Što se skrivaš? Vrati se vamo! Ne boj se!

KONOBAR (plašljivo, polako im prilazi): Vi govorite hrvatski?

MUSLIMAN (odrješito): Ne! Mi govorimo bosanski.

KONOBAR: Bosanski?

MUSLIMAN: A jašta, pa mi smo Bosanci.

KONOBAR (zbunjeno i olakšavajuće): Bosanci! Znači, vi niste (Pokazuje prstom iza ramena.) oni, oni, oni, Ttttttalibani!

MUSLIMAN (ljutito): Ma kakvi Talibani, čovječe!

KONOBAR (uplašeno): Oooprostite, samo sam pitao! (S usiljenim smiješkom.) Ma kako bi vi mogli biti Ttttt… oooni tamo. (Zašuti i pogledava Muslimana.) Oprostite, smijem li Vas još nešto pitati? Onako iz radoznalosti.

MUSLIMAN: Pitajte!

KONOBAR: Iiii… niste htjeli baciti bombu, zar ne?

MUSLIMAN (pogleda u zrak i podigne ruke): O Alahu, Alahu! (Obrati se konobaru.) Pa zar mi izgledamo kao netko tko baca bombe?

KONOBAR (uplašeno): Ma neee! Samo sam malo zbunjen i oprostite što sam pitao. (Opet kratko zašuti i pogledava Muslimana.) A, zašto ste onda tako obučeni?

MUSLIMAN: Jer smo mi bosanski muslimani!

KONOBAR: Zar se i u Bosni muslimani tako oblače?

MUSLIMAN: Da, ali samo pravo dobri vjernici, kao mi.

KONOBAR: Aha, ortodoksni!

MUSLIMAN (s povišenim glasom): Što si rek'o?

KONOBAR (strese se): Ništa, ništa! (Kratko ušuti i pogledava Muslimane.) A zašto ste došli ovamo?

MUSLIMAN (iznervirano): Alahu, daj mi strpljenja! Pa na odmor, čovječe Božji!

KONOBAR (opuštenije): Aha! Na odmor! (S osmijehom.) Hoćete nešto popiti, pojesti?

MUSLIMAN: Hoćemo!

KONOBAR (veselo): Super! (Krene prema Muslimanima.) Evo Vam meni.

MUSLIMAN (odrješito): Ali, ne u ovom restoranu! Idemo tamo gdje neće od nas bježati, ispitivati nas gluposti i gdje će nas pravo dobro i na vrijeme poslužiti. (Obrati se ženi.) Idemo, hanuma!

KONOBAR (pokunjeno se okrene prema gledateljima i povlači se prema sredini pozornice): Dobro, kako želite!

Muslimani krenu prema drugom kraju pozornice. Kad se približe konobaru, Musliman ga potapša po ramenu, a konobar se trgne.

MUSLIMAN: Selam alejkum! /Mir s vama!/

KONOBAR (zbunjeno): Sel... sel, sel (Konobar pogledava za njima. Kad Muslimani odu s pozornice, ljutito zavikne za njima.) san na rit! Ma ote lipo si k vragu. (Uzdahne i sjedne na stolac.) Sega su me zmešali ovi tali... (Pokrije usta rukom i pogleda na ulaz.) Muslimani! (Uzdahne, spusti glavu i kratko zašuti. Zatim opuštenije podigne glavu.) Ali, sejno, dobro da su došli, bar su stirali one bedaste kajkavce! (Podrugljivo.) Kaj, kaj, kaj…! (Digne se sa stolca i gestikulira po zraku.) Međimurci, Podravci, Zagorci, već mi se vrtelo va glave od njih! A i oni Hercegovci, poprtili su mi se na vrh glave! Nadelav sam se za tri dni! (Uzdahne, sjedne na stolac i umorno spusti glavu. Kratko zašuti, a zatim naglo digne glavu, izbulji oči, skoči sa stolca, digne ruke u zrak i ljutito poviče.) I još su svi pobegli od straha, a nisu mi platili! (Stavi ruke na glavu i hoda lijevo desno.) Ajoooj, ča ću sad? Ča će mi šef reć? (Zabrinuto sjedne na stolac. Zatim se naglo digne i ljutito poviče.) Ma baš me briga, šefe, ča nisi prišav kad sam te zval! Ja ti neću platit! (Umorno sjedne ponovo na stolac.) Kakova me fjaka ćapala, a moram delat! (Ljutito skoči sa stolca.) Ma, vraga moram delat, mora se samo krepat! Eee, moj šefe, ja sam se danas nadelav! Zapiram konobu i gren va hlad!

Demonstrativno odlazi s pozornice, usput skida pregaču, kad ode iza zastora, naglo se vrati, baci pregaču na pod i ode.

 KRAJ

_______________________

Sanja Rašan rođena je 10. svibnja 1971. u Čakovcu. Diplomirala je pedagogijske znanosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, odsjek Čakovec. Živi u Međimurju, u Prelogu, a radi u OŠ Hodošan kao učiteljica razredne nastave (učitelj savjetnik). Piše drame, komedije, priče, pjesme i igrokaze namijenjene djeci na hrvatskom standardnom jeziku i kajkavskom narječju.

Godine 2014. počela je njezina kazališna karijera. Kao voditeljica folklorne skupine KUD-a Donji Kraljevec napisala je, režirala i koreografirala, međimurski mjuzikl ,,Mužima na komediju, ženama na zdravlje“ u kojem je sudjelovalo cijelo društvo, 60 glumaca/pjevača/plesača od 7 do 60 godina. Na KAM-u (Festivalu kazališnih amatera Međimurja) 2014. taj je međimurski mjuzikl dobio nominaciju za najbolju režiju, proglašen je najboljom predstavom te selektiran za Festival kazališnih amatera Hrvatske. Na tom festivalu u Slavonskom Brodu nominiran je za najbolju predstavu festivala te osvojilo nagradu za očuvanje kulturne baštine.

Zatim je napisala i režirala još 5 dramskih tekstova za KUD općine Donji Kraljevec u razdoblju od 2015. do 2019., koji su svi izvođeni na KAM-u te igrali po selima Međimurske županije. Tako su 2015. izveli komediju „Kaj če mi steblo, ak' je pozeblo“ i monodramu „Na paši…“, a 2016. godine izvode dramu „Nepozabljeno“, za čiji tekst autorica dobiva nagradu za najbolji novi dramski međimurski tekst koji će 2022. biti objavljen u sklopu feljtona „Pučka drama na kajkavskom“ (kazaliste.hr.). U idućim godinama, tri djela Sanje Rašan nominirana su za nagradu za najbolje dramsko djelo: komedija „Mi smo…“ (KAM, 2017.), komedija „Kriminalne zaruke“ (KAM, 2018.) i kriminalistička drama (na štokavskom) „Gorka osveta“ (KAM, 2019.).

Sanja Rašan, „Mužima na komediju, ženama na zdravlje“, međimurski pučki mjuzikl, KUD Donji Kraljevec, 2014.

Komedije su gostovale na Festivalu kajkavske komedije u Ludbregu na Danima Mladena Kerstnera: u studenom 2014. međimurski mjuzikl „Mužima na komediju, ženama na zdravlje“, a 2015. komedija „Kaj če mi steblo, ak' je pozeblo“. Piše na originalnom međimurskom dijalektu, osim „Gorke osvete“ koja je napisana na standardu.

Kao iznimno kreativna učiteljica razredne nastave s učenicima provodi razne projekte (npr. „Različiti, ali jednako vrijedni“, „Školska bajka“, „Igre i igračke naših predaka“, „Kako smanjiti otpad od hrane?“ itd.) u okviru kojih djeca rade predstave, memorijske igre, slikovnice, pišu priče i druge novinske i književne forme s kojima često sudjeluju na Lidranu.

DRAME

Napomena

Naveden je popis predstava nastalih prema tekstovima Sanje Rašan, nagrada, nominacija i izvedbi/gostovanja.

Sve predstave izveo je KUD Donji Kraljevec u režiji Sanje Rašan i sve su gostovale po selima Međimurske županije.

Sanja Rašan, „Mužima na komediju, ženama na zdravlje“, međimurski pučki mjuzikl, KUD Donji Kraljevec, 2014.

1. „Mužima na komediju, ženama na zdravlje“ – međimurski pučki mjuzikl

• KAM (Festival kazališnih amatera Međimurja), 2014.
  • najbolja predstava KAM-a
  • selektirana za državnu smotru
  • nominacija za najbolju režiju.
• Festival kazališnih amatera Hrvatske, Slavonski Brod, lipnja 2014.
  • Nagrada za očuvanje nematerijalne kulturne baštine Međimurja
  • nominacija za najbolju predstavu na ovogodišnjoj Državnoj smotri.
• Dani Mladena Kerstnera, festival kajkavske komedije, Ludbreg, 2014.

Sanja Rašan, „Mužima na komediju, ženama na zdravlje“, međimurski pučki mjuzikl, KUD Donji Kraljevec, 2014.

       2. ,,Kaj če mi steblo, ak' je pozeblo“ /Što će mi stablo, ako je smrznuto/ – komedija

• izvođena je na KAM-u 2015.
• Dani Mladena Kerstnera, festival kajkavske komedije, Ludbreg, 2015.

       3. ,,Na paši“ – monodrama

• KAM, 2015.

Sanja Rašan, „Nepozabljeno“, KUD Donji Kraljevec, 2016.

       4. „Nepozabljeno /Nezaboravljeno“ – drama

• KAM, 2016.
  • Nagrada za novi dramski tekst
• u 2 nastavka objavljena u sklopu feljtona: „Pučka drama na kajkavskom jeziku“
• „S toplom tugom o zaboravu starijih“, 28. 6. 2022.; https://www.kazaliste.hr/index.php?p=article&id=3140
• „Od međimurskog mjuzikla o životu sela do tragične priče u drami o starosti”, 1. 7. 2022.; https://www.kazaliste.hr/index.php?p=article&id=3141

Sanja Rašan, „Nepozabljeno“, KUD Donji Kraljevec, 2016.

       5. „Mi smo…“ – komedija

• KAM, 2017.
  • nominacija za Nagradu za novi dramski tekst

       6. „Kriminalne zaruke“ – komedija

• KAM, 2018.
• nominacija za Nagradu za novi dramski tekst

       7. „Gorka osveta“ – kriminalistička drama

• KAM, 2019.
• nominacija za Nagradu za novi dramski tekst

Ansambl predstave, šezdeset sudionika!
Sanja Rašan, „Mužima na komediju, ženama na zdravlje“, međimurski pučki mjuzikl, KUD Donji Kraljevec, 2014.