Drame u izboru prof. dr. sc. Sanje Nikčević

Moji anđeli Stjepana Škvorca ili na nebu i na zemlji

Stjepan Škvorc međimurski je dramatičar s velikim opusom uglavnom suvremenih pučkih drama koje prikazuju stanovnike današnjega sela u Međimurju. One u sebi nose životnost onoga lokalnoga i istinitoga jer su napisane uglavnom prema istinitim događajima, ali uvijek govore i o univerzalnim temama. Na Portalu HKV-a objavili smo dramu Vesela novost, a sada donosimo i monodramu Moji anđeli. Obje se bave trudnoćom. No dok se Bara iz Vesele novosti morala boriti za svoje pravo da rodi dijete, Ana iz Mojih anđela ima sasvim drugi problem. Dijete koje nosi je bolesno i to jako bolesno i liječnici joj predviđaju da ne će roditi ili će dijete odmah umrijeti nakon poroda. Zato je tu drukčija bitka, jedna na razini odluke što uraditi (prekinuti trudnoću ili ne), a druga na razini prihvaćanja tako velikoga problema unatoč dotadašnjoj poslušnosti Božjim zakonima.

A što da nema ultrazvuka?

Monodrama Moji anđeli vrlo je lijepo i tečno ispričana potresna ispovijest seoske žene Ane koja zahvaljuje Majci Božjoj na blizancima koji spavaju u košari jer su prije njihova rođenja ona i njezin suprug Stjepan prošli vrlo teške trenutke.

Njihovo prvo dijete imalo je tešku anomaliju koju su liječnici otkrili tijekom trudnoće tvrdeći da dijete ne će moći s time živjeti. Predlagali su prekid trudnoće, ali roditelji su odbili. Nagovarala ih je i okolina pa je Anina najbolja prijateljica rekla: „Ana, zar ćeš roditi hendikepirano dijete? Cijeli život mučiti ćeš se s njim.“ Anin je odgovor bio: „Da mi to više nikada nisi rekla. A što da nema ultrazvuka i da se ne zna je li dijete koje nosiš pod svojim srcem zdravo ili hendikepirano?“

Budući da su znali da je dječak, nazvali su ga imenom Josip, slušali kako se miče, molili Bogu i plakali, prepustili se u Božje ruke. Iako tužni, voljeli su to djetešce u trbuhu i znali da njegovo malo srce kuca kao Božji dar njima. Kad je došlo vrijeme, Ana je rodila Josipa, zagrlili su ga, krstili i: „Dva sata nakon poroda osjetila sam da Josipovo srce kuca sve slabije i naš se mali anđeo preselio Gospodinu. Bila sam i žalosna i vesela. Rodila sam živoga sina, krstili smo ga, a on se preselio u nebeske dvore.“

Ta misao da je Josip anđeo na nebu tješila ju je dok se zagovorom Majke Božje Bistričke nije dogodila druga trudnoća. I ovoga puta liječnik je imao novost za roditelje – ali sada da se radi o blizancima. Tako da Anina priča završava: „Na povratku iz bolnice kod kuće su nas čekali moji i njegovi roditelji. Svi smo bili radosni i sretni. Vrijeme prolazi, a Marija i Marijan lijepo napreduju. Kada ih gledam u njihovim krevetićima kako slatko spavaju, vesela sam u duši i srcu. Svaku večer zahvaljujem Majci Božjoj koja mi je ulila snagu da ne pokleknem, da budem ustrajna i nagradila nas je s ova dva divna mala anđela. Kada ih gledam, osjećam da pokraj njihovih krevetića stoji i naš anđeo koji se preselio na nebo i raduje se skupa sa mnom. Hvala Bogu, imam tri anđela i kada dođe vrijeme zauvijek ćemo svi biti zajedno.“

Izbori između dobra i zla uvijek su isti

Ova drama govori o važnoj temi – iskušenjima i pritiscima okoline na prekid trudnoće u slučaju bolesti djeteta koji inače dominiraju u javnosti. Tehnologija i znanje nisu nam donijeli onu dobrobit koju smo se nadali nego dodatnu okrutnost prema nerođenima. No ova drama pokazuje da se svijet može mijenjati što se tehnologije tiče, ali da ono što je važno ostaje isto: izbori dobra i zla pred svakim su od nas i mi imamo slobodu izbora.

Stjepan Škvorc u Mojim anđelima potresno prikazuje težinu situacije (toliko željeno a bolesno djetešce u utrobi majke), silnu tugu roditelja kao i pritiske okoline koji govore o tome da si „život treba olakšati“, da se „ne treba mučiti“. Ana i njezin suprug Stjepan svojom postojanošću dokazuju da je nešto drugo mnogo važnije, da je Istina u tome da je svaki život u ruci Božjoj i kao takvoga ga prihvaćamo u svim oblicima. Priča je to o pravoj ljubavi prema Bogu i povjerenju u zagovor Majke Božje. Priča je to o ljubavi prema supružniku, obitelji, ali i priča o prihvaćanju teških trenutaka u kojima se junaci nisu odrekli ni Boga ni jedno drugoga nego ostali ustrajni u vjeri i zajedništvu.

Osim što je odlično ispričana priča (bila bi to izvrsna predstava!), najzanimljivije je da nije izmišljena nego je napisana prema istinitom događaju i kao takva dokazuje da je moguće. Moguće je biti postojan i u vjeri i u ljubavi!  

prof. dr. sc. Sanja Nikčević 

 _______________________

 Stjepan Škvorc

Moji anđeli

Napomena:
Drama je 2022. nagrađena na 14. Susretu hrvatskoga duhovnoga književnoga stvaralaštva „Stjepan Kranjčić“ u Križevcima i objavljena u prigodnom zborniku. Ovdje donosimo radio-dramsku inačicu u dramaturškoj obradi Sanje Nikčević. Radio drama izvedena je na Radio Mariji 15. listopada 2023., a može se poslušati ovdje: https://www.radiomarija.hr/index.php/nase-obavijesti/9721-radio-drama-na-radio-mariji.

©
Autor dopušta objavu na Portalu HKV-a.
Sva su prava za ostala objavljivanja ili izvođenja pridržana. Ni jedan dio teksta ne smije se kratiti, nadopunjavati, umnožavati, ni u cijelosti ni djelomično reproducirati i izvoditi na pozornici kao ni objaviti drugdje (elektronički ili tiskano) bez prethodnoga autorova dopuštenja.

Autor je dramu napisao u štokavskoj i kajkavskoj (međimurski) inačici, a u dogovoru s autorom djelo se može prilagoditi i na čakavsko narječje hrvatskoga jezika ili lokalni idiom.
Autorov kontakt: Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.

_______________________

(inačica na štokavskom narječju) 

DRAMSKA OSOBA: Ana, majka dvoje djece

VRIJEME DOGAĐAJA: sadašnje

MJESTO DOGAĐAJA: dječja spavaća soba, selo u kontinentalnoj Hrvatskoj

U krevetićima spava dvoje djece od godinu dana. Njihova majka sjedi pored njih i sjaji od sreće.

 

Zvuk kolijevke koja se ljulja.

Spavajte, anđeli moji mali, moja dva mala anđela. Spavajte i rastite.  

Angelus.

Hvala ti, Majko Isusova, što si uslišala moje molitve da na svijet donesem žive i zdrave moje male anđele. Bojala sam se i strepila da se ne dogodi kao s mojom prvom trudnoćom.

Ti znaš da se ja i moj Stjepan iskreno volimo.

 Crkveno zvono.

Svake nedjelje išli smo na misu i pogledavali se ispod oka.  Jedne nedjelje  Stjepan me je pozvao na sladoled nakon mise. Od tada smo se svaki put nakon mise družili u slastičarnici. Među nama rodila se iskrena i čista ljubav. Imala sam dvadeset godina, a on dvadeset i dvije. Završila sam frizerski zanat, a Stjepan za automehaničara.

Zvuk

Jedne večeri sjedili smo na klupi u parku kod crkve. Stjepan me je primio za ruku i rekao: „Ana, iskreno te volim i želio bih da naša ljubav vječno traje.“

„Stjepane i ja tebe volim“, odgovorila sam.

Gledala sam ga u oči i vidjela da sjaje od sreće.

„Ana, želio bih da našu ljubav okrunimo brakom i Božjim blagoslovom u našoj crkvi. Hoćeš li se udati za mene?“, upitao me je.

Srce mi je zaigralo od sreće.

„Hoću, Stjepane“, odgovorila sam.

Poljubio me je i rekao: „Do ovoga časa ostali smo čisti, neokaljani i očuvali smo svoju nevinost. Želio bih da sa mnom u bijeloj vjenčanoj haljini stupiš pred oltar, pred Gospodina.“

Odgovorila sam: „Stjepane, majka me je učila od rane mladosti da moram svoju nevinost čuvati za mladića kojega ću iskreno zavoljeti, kojemu ću prisegnuti pred Bogom i ljudima da ću mu biti vjerna do groba. Stjepane, taj mladić si ti kojemu ću pokloniti svoju ljubav.“

Dvije godine hodali smo kao mladić i djevojka i nikada nismo pali u napast da izgubimo svoju nevinost prije nego što potvrdimo svoju ljubav pred Bogom. 

Svadbena zvona.

Došao je i taj dan, sretan dan kada smo stali pred oltar u našoj crkvi, pred Bogom i našim uzvanicima prisegnuli na vjernost, u dobru i zlu, u zdravlju i bolesti, u radosti i žalosti, dok nas smrt ne rastavi. Uzeli smo kredit, kupili dvosobni stan, a moji i njegovi roditelji pomogli su nam u opremanju stana.

Zvuk premještanja namještaja.

Osam mjeseci nakon vjenčanja osjetila sam da pod mojim srcem raste novi život. Otišla sam na ginekološki pregled i sva sretna čekala da Stjepan dođe s posla. Došao je, poljubio me je, a ja sam rekla:

„Dragi, imam jednu radosnu vijest.“

„Vidim da cvateš od sreće. Reci, draga, o čemu je riječ?“ upitao me je.

Poljubila sam ga, zagrlila i šapnula na uho: „Stjepane, trudna sam.“

Podigao me je, poljubio i nosio po sobi od sreće. Osjetila sam na svojim prsima njegovo srce kako uzbuđeno kuca.

„Sretan sam, presretan, što ćemo dobiti dijete.“

Obavijestili smo moje i njegove roditelje da očekujemo prinovu. 

Zvuk bolnice.

Početkom sedmog mjeseca trudnoće bila sam na ultrazvuku kod svog ginekologa. Zakazao je sljedeći pregled za tjedan dana i zamolio da sa mnom dođe i Stjepan. Bila sam iznenađena zašto želi da Stjepan nazoči pregledu. Došla sam doma i s nestrpljenjem čekala Stjepana da dođe s posla. Crv sumnje počeo me nagrizati. Zašto doktor želi da Stjepan dođe sa mnom na sljedeći pregled? Zar nešto nije u redu s djetetom?

Došao je Stjepan, poljubio me je i rekao: „Ana, izgledaš zabrinuto, što se dogodilo?“

Primila sam ga za ruke, sjeli smo na kauč, rekla sam:

„Stjepane, bila sam na redovitom pregledu kod ginekologa.“

„I, kako je naša beba?“ upitao me je, a ja sam odgovorila:

„Doktor je zakazao sljedeći pregled i ultrazvuk za sedam dana i želi da dođeš sam mnom.“

„Zašto, zar nešto nije u redu s djetetom?“ upitao me je.

„Ne znam, ništa mi nije rekao“, odgovorila sam.

Zvuk. Tjeskoba. Molitva krunice.

Cijeli tjedan živjeli smo u neizvjesnosti. Svaku večer molili smo se Gospodinu da naše dijete koje raste pod mojim srcem bude zdravo. Bio je petak kada smo došli. Doktor je pozvao Stjepana u ordinaciju da nazoči pregledu. Pripremio me je za ultrazvuk i počeo pregled. Na ekranu sam vidjela dijete u svojoj utrobi i nisam se usudila ništa pitati. Primijetila sam da razmišlja kako da nam kaže o čemu je riječ.

„Moram vam reći da se dijete ne razvija kako bi trebalo. Ima srčanu manu, srčani ritam nije ravnomjeran, bubrezi i pluća nisu razvijeni kako bi morali biti u ovom mjesecu trudnoće. Bojim se da beba ne će doživjeti kraj trudnoće. Ako preživi cijelu trudnoću, umrijet će nakon poroda“, rekao je.

Zvuk. Tjeskoba.

U sebi sam zavapila: „Bože, Bože, zašto, zašto se to nama dogodilo?“

Stjepan je sjedio bez riječi. Dok sam se odijevala vidjela sam suze u njegovim očima.

„Doktore, je li to istina? Naše dijete će umrijeti prije poroda ili odmah nakon poroda?“ upitao je Stjepan, a doktor je odgovorio:

„Dat ću vam slike i nalaz, a vi možete otići na  pregled  i k drugom liječniku.“

Jedva sam stajala na nogama i ništa nisam rekla.

Zvuk bolnice. Tjeskoba.

Izišli smo iz ordinacije. Stjepan me je pridržavao da ne padnem. Sjeli smo u auto. Nisam mogla zaustaviti suze. Stjepan me je zagrlio i smirivao.

„Nemoj plakati, draga, molim te, nemoj plakati. Možda doktor nije siguran u ono što je vidio i zato te šalje na pregled k drugom doktoru.“ 

Jedva sam izustila: „Dao Bog da bude tako.“  

Došli smo doma, ušli u našu spavaću sobu, kleknuli pred raspelo koje visi pokraj naše vjenčane slike. Držala sam Stjepana za ruku i zavapila:

„Isuse, Isuse moj premili, zašto, zašto mi? Zašto naše dijete? Zašto nas kažnjavaš? Zašto naše dijete može umrijeti u meni ili odmah nakon poroda? Što smo skrivili, Isuse, reci, što? U brak smo ušli nevini i pred Tobom prisegnuli na vjernost jedno drugome. Zar nas nagrađuješ tako da će naše dijete umrijeti? Da ga ne ću dojiti na svojim prsima, milovati ga i tepati mu? Zašto nas je stigla ova kazna? Zašto, Isuse?“

Stjepan me je zagrlio i rekao: „Ana, draga, molim te, smiri se, smiri se. Molim te, ljubavi, smiri se.“ Tu noć dugo nismo mogli zaspati.

Tjeskoba. Zvuk bolnice.

Dogovorili smo termin kod drugog doktora i sa strepnjom očekivali njegov nalaz. Stjepan je sjeo sa strane, a doktor me je pripremao za ultrazvuk. Pogledao je slike koje smo mu dali, pregledao me i rekao:

„Na žalost, moj kolega ima pravo. Dijete ima srčanu manu, pluća i bubrezi nisu normalno razvijeni.“

Čula sam Stjepanov uzdah, a ja sam zaplakala. Odjenula sam se i upitala doktora: „Doktore, što to znači?“

 Odgovorio je „Malo koje dijete s tim simptomima doživi kraj trudnoće, a ako dočeka porod, umrijet će nakon poroda.“ 

Oboje smo šutjeli, a doktor je rekao.

„Gospođo, i vaš je život ugrožen ovom trudnoćom. Ne znam je li vam moj kolega predložio, ali ja vam predlažem da pobacite i sačuvate svoje zdravlje.“ Na te njegova riječi nisam ništa odgovorila, već sam ga upitala.

„Doktore, nosim curicu ili dječaka?“

„Dječak je“, odgovorio je.

Zvuk. Tjeskoba.

Vratili smo se doma, sjeli na kauč, zagrlili se i plakali. Kad sam se smirila, upitala sam Stjepana:

„Stjepane, zar ćemo ubiti naše dijete koje je plod naše ljubavi? I sada čujem otkucaje našeg sina koji raste pod mojim srcem.“

Poljubio me je i rekao: „Ana draga, nisam ni pomislio na to. Možda se stanje djeteta popravi i preživi trudnoću. Gospodin nas stavlja na kušnju. Dok smo hodali kao mladić i djevojka nismo sagriješili, pa ne ćemo ni sada makar znamo da su za našeg sina male šanse da živi.“

Cijelu noć nisam spavala. Milovala sam trbuh i osjećala da me naš sin gleda i moli:

 „Majko, majko moja, molim te, nemoj me ubiti, molim te, majčice moja.“ Tepala sam mu:

„Ne brini se, sine, ne ću te ubiti, donijet ću te na svijet živa ako Bog da.“

Zvuk. Nada.

Dogovorili smo se da u nedjelju pozovemo njegove i moje roditelje k nama. Došli su, a mi im svojim ponašanjem nismo pokazivali što nas je snašlo. Poslužila sam večeru. Poslije večere Stjepan nas je poslužio kavom. Stjepanova majka me je upitala:

„Kćeri, koliko još do poroda? Znate li što je, dječak ili djevojčica?“

„Ana nosi dječaka. Nadjenuli smo mu ime Josip“, odgovorio je Stjepan.

„Lijepo ime ste izabrali“, rekla je moja majka.

Prozborila sam drhtavim glasom: „Zvali smo vas da znate da naše dijete može umrijeti pod mojim srcem ili odmah nakon poroda.“

Svi su ostali šokirani mojim riječima.

„Kćeri, što to govoriš?“ upitala me je majka, a ja sam odgovorila:

„Istina je, majko, naš Josip ima neizlječivu srčanu manu, a pluća i bubrezi mu nisu normalno razvijeni. Išla sam k dvojici doktora na ultrazvuk i nalazi su isti. Naše dijete će umrijeti.“

„Djeco, što ćete sad?“ upitao je Stjepanov otac, a Stjepan je odgovorio:

„Odlučili smo da će Ana iznijeti trudnoću do kraja i roditi Josipa. Možda Gospodin odluči da Josip preživi trudnoću i rodi se živ, a mi ćemo mu pružiti svu roditeljsku skrb i ljubav kako god on bio hendikepiran.“

Moj otac je rekao:

„Vi ste djetetovi roditelji, a Josip je plod vaše ljubavi. Sve je u Božjim rukama. Svi ćemo moliti da Josip ostane živ.“

Molitva krunice. Zvuk bolnice.

Za sedam dana ponovno sam išla na pregled k svom ginekologu. Nakon pregleda me je upitao:

„Gospođo, jeste li se odlučili na pobačaj, da zakažem termin.“

Ostala sam bez riječi. Umjesto da me ohrabruje i daje nadu da će sve dobro završiti, on me potiče da ubijem svoje dijete. Smogla sam snage i rekla: „Doktore, ovo mi više nikada nemojte reći. Svoje dijete ću nositi do kraja trudnoće i spremna sam darovati svoj život za život svoga sina.“

Predložio mi je da do kraja trudnoće budem u bolnici gdje će mi moći pružiti svu medicinsku skrb.

Dan prije odlaska u bolnicu k meni je došla moja najbolja prijateljica i savjetovala pobačaj.

„Ana, zar ćeš roditi hendikepirano dijete? Cijeli život mučiti ćeš se s njim.“

Bila sam ljuta i odbrusila joj.

„Da mi to više nikada nisi rekla. A što da nema ultrazvuka i da se ne zna  je li dijete koje nosiš pod svojim srcem zdravo ili hendikepirano?“

Zvuk. Nada.

Te noći prije odlaska u bolnicu milovala sam svoj trbuh, a Stjepan je stavio svoju glavu na njega i osluškivao.

“Ana mila, osjećam Josipove pokrete“, rekao je, a ja sam odgovorila:

„Ja osjećam da me bocka svojim ručicama.“

U bolnici sam bila u sobi s jednom ženom koja je imala prijevremene trudove.

Zvuk moljenja krunice.

Svaku večer zajedno smo molile za našu nerođenu dječicu. Jedno jutro krevet mi je spremala starija medicinska sestra koja me je uvijek gledala s prijezirom.

„Zašto se vi, mlada gospođo, ne odlučite na pobačaj da se riješite nakaze koja raste u vašoj utrobi?“ upitala me je.

„Sram vas bilo, sram vas bilo, što ste mi rekli!“ plačući sam rekla i stisnula gumb za hitnu intervenciju. Odmah su u sobu došli doktor i sestra.

„Doktore, molim vas, da ova sestra više nikada ne pristupi k meni“, rekla sam plačući.

„Zašto?“ upitao me je.

„Upitala me je zašto se ne riješim nakaze koja raste u mojoj utrobi. Moje dijete nije nakaza, on je ljudsko biće, on je moj sin i ima pravo na život“, odgovorila sam. Nakon ovog razgovora ta sestra više nije došla u sobu gdje sam ležala.

Molitva krunice.

Stalno sam molila da Josip izdrži do kraja trudnoće. Sredinom devetog mjeseca iznenada sam dobila trudove i odvezli su me u rađaonicu. U sebi sam molila: „Isuse, Majko Marijo, molim Vas da naš sin dođe živ na ovaj svijet, da čujem njego plač, da ga prigrlim i stavim na svoja prsa. Bože, ako si ga odlučio uzeti k sebi, ja ti ga darujem, a ako si odlučio da živi, ja i Stjepan pružiti ćemo mu svu roditeljsku ljubav.“

Zvuk bolnice.

Počeo je porod.

„Tiskajte, tiskajte, gospođo, još malo, još tiskajte. Beba izlazi, stisnite“, ohrabrivala me je babica. Stisnula sam koliko sam mogla i osjetila da je beba izišla. Sa strepnjom sam čekala hoće li Josip zaplakati ili se rodio mrtav. Ne znam  je li prošla minuta ili dvije kada sam začula njegov plač. U sebi sam uskliknula:

 „Hvala ti, Bože, živ je moj sin, živ je!“

Uredili su ga i dali mi ga u naručje. Vozili su me u sobu. Stjepan je čekao u hodniku jer nije uspio doći na porođaj. Pokazala sam mu sina, poljubio ga i prekrižio. Kada su me dovezli u sobu, sestra me je upitala:

„Gospođo, ako želite krstiti sina, u bolničkoj kapeli je misa i ja ću otići po svećenika da ga krsti.“

„Hvala vam, sestro, molim vas, idite što prije“, zamolila sam ju. Došao je svećenik i krstio Josipa.

Crkveno zvono.

Dva sata nakon poroda osjetila sam da Josipovo srce kuca sve slabije i naš se mali anđeo preselio Gospodinu. Bila sam i žalosna i vesela. Rodila sam živoga sina, krstili smo ga, a on se preselio u nebeske dvore.

Zvuk. Posmrtno zvono ili Te Deum.

Stjepan je došao po mene u bolnicu. Dok smo čekali otpusno pismo pokraj mene   je sjedila gospođa starija od mene i u naručju držala svoju djevojčicu.

„Kako joj je ime?“ upitala sam, a ona je odgovorila:

„Josipa.“

„Kakva slučajnost, mi smo našemu sinu nadjenuli ime Josip, na žalost umro je nakon poroda“ rekla sam, a ona je odgovorila:

„Gospođo, nemojte gubiti nadu. Do sada sam imala dva spontana pobačaja i hvala Bogu treći put rodila sam zdravu djevojčicu. Nikada nemojte gubiti nadu da ćete biti majka. Molite se i Bog će vas darovati djetetom kao mene.“

Nakon njezinih riječi u duši mi je nastao mir.

Zvuk. Nada.

Došli smo doma gdje su nas čekale Stjepanova i moja majka. Zagrlili smo se i plakali. Skupila sam hrabrost i rekla:

„Plačimo, slobodno plačimo, no budimo radosni jer imamo na nebu malog anđela koji nas gleda i moli za nas.“

Zvuk. Nada. Molitva krunice.

Vrijeme je prolazilo, a ja sam svaku večer molila za našega sina. Jedne noći sanjala sam da je u našu spavaću sobu došao Josip, stajao pokraj kreveta i rekao: „Mama, nemoj plakati, nemoj se žalostiti, ja sam na nebu, a ti ćeš biti mama, roditi ćeš bracu i seku i kada dođe vrijeme, svi ćemo se sastati kod Gospodina.“

Ave Marija.

Svake godine hodočastili smo u Mariju Bistricu. Prošla je druga godina od Josipove smrti. Išli smo u procesiji oko oltara, podigla sam oči k Mariji i osjetila da se na mene izlijeva milost i snaga. Osjetila sam da Majka Isusova želi da budem sretna. Čula sam Njezin glas koji mi govori:

„Budi vesela. I u vašem domu odjekivat će dječji smijeh i plač.“

Ave Marija.

Šest mjeseci nakon hodočašća osjetila sam da sam trudna. Bila sam vesela i zabrinuta. Molila sam Gospodina:

„Bože Sveti, jednog našeg anđela uzeo si k sebi, molim te, budi milostiv i blagoslovi moju drugu trudnoću da sve dobro završi.“

Otišla sam na pregled i ultrazvuk k svom ginekologu i sa strepnjom očekivala njegov nalaz.

„Gospođo, imam iznenađenje za Vas“, rekao je. Za srce me zazeblo.

„Bože Sveti, zar ću izgubiti i drugo dijete?“

Upitala sam ga: „Doktore, da nije i moje drugo dijete bolesno?“

„Gospođo, s djecom je sve u redu“, odgovorio je, a ja sam uskliknula: „S djecom??!“

„Vi nosite dvojke“, odgovorio je.

„Doktore, šalite se“, rekla sam.

„Ne šalim se, gospođo, nosite dječaka i djevojčicu. Ne brinite se, bebe se normalno razvijaju. Pogledajte ih na ekranu.“

Okrenula sam glavu i vidjela svoju dječicu u svojoj utrobi.

 „Ovo je dječak, a ovo curica“, doktor mi je pokazao.

 U duši i srcu osjetila sam olakšanje, radost i veselje. Pod svojim srcem nosim curicu i dječaka.

Ave Marija.

Došla sam doma, kleknula pred sliku Majke Bože i pomolila se.

„Hvala ti, Majko Isusova, što si uslišila naše molitve da ostanem trudna. Budi uvijek uz mene i moje bebe da ih žive i zdrave donesem na svijet.“

 S veseljem sam čekala Stjepana da dođe s posla. Došao je. Zagrlila sam ga, poljubila i rekla:

„Stjepane, imam iznenađenje za tebe.“

“Zar nešto nije u redu s djetetom?“ upitao me je, a ja sam odgovorila:

„Sve je u redu, Stjepane, bebe su zdrave i normalno se razvijaju.“

„Bebe?“ upitao me je, a ja sam potvrdila:

„Da, dragi, pod mojim srcem kucaju dva mala srca, plodovi naše ljubavi.“

„Ma šališ se?“ upitao me je.

„Ne šalim se, dobiti ćemo curicu i dječaka.“

Podigao me je na ruke, ljubio i od sreće nosio po sobi.

Zvuk. Radost.

Pozvali smo njegove i moje roditelje da dođu k nama. Poslužila sam kavu i rekla:

„Dragi naši roditelji, pozvali smo vas k nama da se skupa s nama veselite. Bit ćete bake i djedovi. Dobit ćemo curicu i dječaka. Bila sam na ultrazvuku na pregledu i bebe su zdrave i normalno se razvijaju.“

Obasipali su nas svakojakim ponudama da nam pomognu što se tiče djece. Rekla sam:

„Kad bebe dođu na svijet, onda ćemo o tome razgovarali, a do tada, molite za njih da budu zdravi. Jednog našeg anđela Gospodin je uzeo k sebi, molite da ova dva naša anđela ostanu s nama.“

Zvuk bolnice.

U devetom mjesecu trudnoće doktor je preporučio da budem u bolnici do poroda. Stjepan me je svakog dana posjećivao. Dogovorili smo s doktorom da Stjepan bude uz mene na porodu. Došao je i taj sretan dan. Vozili su me u rađaonicu, a Stjepan me je držao za ruku. Ležala sam jedan sat u rađaonici kada je počeo porod. „Tiskajte, gospođo, tiskajte“, ohrabrivao me je doktor.

„Dijete izlazi“, rekla je babica.

„Dječak se rodio“ rekao je doktor.

Začuo se njegov plač.

„I curica dolazi“, rekla je babica.

Ona nije odmah zaplakala i pomislila sam da nešto nije u redu. Kad je zaplakala, od sreće sam zaboravila na bol. Uredili su ih i dali nam ih u naručje. Poljubila sam sinčića, nakon njega i kćerkicu. Isto je učinio i Stjepan. Svi su nam u rađaonici čestitali.

„Koja ćete imena dati djeci?“ upitao me je doktor, a ja sam odgovorila:

„Nismo izabrali imena, čekali smo da djeca živa i zdrava dođu na svijet.“   Stjepan je rekao:

„Ana, ti izaberi ime djevojčici, a ja za dječaka.“

Malo sam razmišljala i rekla: „Neka se zove Marija.“

„A ja ću našemu sinu nadjenuti ime Marijan“ rekao je Stjepan.

Od Marije su izmoljeni, Mariji su posvećeni.

Pjesma: Samo je jedna Marija.

Na povratku iz bolnice kod kuće su nas čekali moji i njegovi roditelji. Svi smo bili radosni i sretni. Vrijeme prolazi, a Marija i Marijan lijepo napreduju. Kada ih gledam u njihovim krevetićima kako slatko spavaju, vesela sam u duši i srcu. Svaku večer zahvaljujem Majci Božjoj koja mi je ulila snagu da ne pokleknem, da budem ustrajna, i nagradila nas je s ova dva divna mala anđela. Kada ih gledam, osjećam da pokraj njihovih krevetića stoji i naš anđeo koji se preselio na nebo i raduje se skupa sa mnom. Hvala Bogu, imam tri anđela i kada dođe vrijeme, zauvijek ćemo svi biti zajedno.

Ave Marija.

KRAJ     

_______________________

(inačica na kajkavskom narječju) 

DRAMSKA OSOBA: Ana, majka dvoje djece

VRIJEME DOGAĐAJA: sadašnje

MJESTO DOGAĐAJA: dječja spavaća soba, selo u kontinentalnoj Hrvatskoj

U krevetićima spava dvoje djece od godinu dana. Njihova majka sjedi pored njih i sjaji od sreće.

 

Spavajte, anđeli moji mali, spavajte i rastite. (Pogleda sliku Majke Božje na zidu.) Fala ti, Majko Isusova, kaj si uslišala moje molitve kaj na sviet donesem žive i zdrave moje male anđele. Bila sam stroho kaj se nej dogodilo kak z mojom prvom trudnočom. Ti znoš da smo si jo i moj Štefek joko radi. Saku nedelju išli smo f cirkvo k meši, a posle meše znali smo iti na sladoled v slastičarnicu prek pota cirkve. Zmislim se, janu nedelju, Štefek me pozval na sladoled. Te sladoled nas je zbližil i med nami rodila se čista i iskrena ljubav.

Bila sam stara dvajsti liet, a on dvajsti dve leti. Završila sam školo za frizerko, a on za automehaničara. Janu večer sedeli smo v parku pre cirkvi. Štefek me prijal za roke i rekel: „Ano, iskreno te volim i štel bi kaj naša ljubav traje dok smo živi.“ „Štefek i jo tebe volim“, odgovorila sam.

Kušnul me i rekel: „Ano, štel bi kaj našu ljubav okrunimo ženidbom i Božjim blagoslovom v naši cirkvi. Bi se štela oženiti z menom i biti moja žena?“ pital me. Srce mi je zaigralo od sreće.

„Štefek, oženila bom se s tobom i tvoja bom žena“, odgovorila sam.

 Kušnul me je i rekel: „Ano, do ve smo ostali čisti, neokaljani i očuvali smo svoju nevinost. Želja mi je kaj v bieli venčani haljini dojdeš pred oltor, pred Isusa.

„Štefek, mama me vučila od moje rane mladosti da moram svoju nevinost čuvati za dečka šteroga bom iskreno zavoljela, šteromu bom presegla pred Bogom i ljudima da bom mu vjerna do groba. Štefek, te dečko si ti, šteromu bom poklonila svoju ljubav.“

Dve leti hodali smo kak dečko i puca i nigdar smo ne pali v napast kaj zgubimo svoju nevinost predi kak potvrdimo svoju ljubav pred Bogom. Došel je i te srečen den dok smo stali pred oltor v naši cirkvi, pred Bogom i našim uzvanicima presegnuli na vjernost, vu dobu i zlu, vu zdrovju i bolesti, vu radosti i žalosti, dok na s smrt ne rastavi. Zeli smo kredita, kupili dvosobnoga stona, a moji i jegovi roditelji pomogli su nam vu opremanju stona.

Osem meseci od venčanja osjetila sam da pod mojim srcem roste novi život.

Dišla sam na ginekološki pregled i vesela čekala dok Štefek dojde s posla.

Došel je, kušnul me, a jo sam rekla: „Štefek, imam janu veselu viest.“

Vidim da cveteš od sreče. Reči, mila, o čemu je rieč?“

Kušnula sam ga i pošepetnula na vuho: „Štefek, trudna sam.“

„Ano, ti se šoliš?“ pital me.

„Ne šolim se, mili, japa boš“, odgovorila sam.

Zdigel me na roke, kušnul i nosil po sobi od sreče. Osjetila sam na svojim prsima kak jegovo srce uzbuđeno toče.

Obavestili smo moje i jegove roditelje da čekamo prinovu. V sedmim mesecu trudnoče bila sam na ultrazvuku pre svojemu ginekologu i naručil me za drugi pregled za tjeden dni i rekel kaj z menom dojde i Štefek. Bila sam iznenađena zakaj oče kaj z menom dojde i Štefek. Došla sam dimo i čekala Štefeka dok dojde s posla. Ne sam si mogla premisliti zakaj doktor oče kaj na drugi pregled dojde i Štefek? Mortik je ne kaj dobro z detetom?

Došel je Štefek, kušnul me i rekel: „Ano, vidim da zglediš zabrinuto, se kaj hudoga dogodilo?“

Prijela sam ga za roke, seli smo si na kauč, rekla sam: „Štefek, bila sam na redovitim pregledu pre ginekologu.“

„I, kak je naša beba?“ pital me, a jo sam odgovorila: „Doktor je zakozal drugoga pregleda i ultrazvuka za sedem dni i oče kaj dojdeš i ti.“

„ Zakaj, je ne kaj dobro z detetom?“ pital me.

„Ne znam, nikaj mi je ne rekel“, rekla sam.

Tjeden dni živeli smo vu stroho. Saku večer molili smo se Božeku kaj bo naše diete štero roste pod mojim srcem zdravo. Bil je petek dok smo došli. Doktor je pozval Štefeka kaj bo prisustvoval pregledu. Doktor me prepravil za ultrazvuk.

Na ekranu vidla sam diete vu svoji utrobi i ne sam vupala nikaj pitati. Primetila sam da doktor premišljovle kak da nam pove kaj je za problem.

„Moram vam reči da se dijete ne razvija kako bi moralo biti. Ima srčanu manu, srčani ritam nije ravnomjeran, bubrezi i pluča nisu razvijena kako bi morala biti u ovom mjesecu trudnoće. Bojim se da beba neće doživjeti kraj trudnoće. Ako preživi cijelu trudnoću umrijet će nakon poroda“, rekel je.

Vu sebi sam zavapila: „Bože, Bože, zakaj se to nam dogodilo?“

Štefek je sedel bez rieči. Dok sam se bločila vidla sam suoze vu jegvim očima.

„Doktore, istina je kaj ste nam povedali? Naše diete more hmreti predi kak se narodi ili odmaj dok se narodi?“ pital je Štefek, a on je odgovoril: „Dat ću vam slike i nalaz, a vi možete napraviti pregled kod drugog doktora.“

Komaj sam stola na nogama i nikaj sam ne mogla reči.

Dišli smo z ordinacije. Štefek me držal kaj nam pola. Seli smo si v auto. Nesam mogla zastaviti suoze. Štefek me zagrlil i smiruval: „Nej se plakati, draga moja, prosim te, nej se plakati. Mortik je doktor ne siguren kaj je videl i zoto nas pošilja k dugomu doktoru na pregled.“

„Dej Bog kaj bo tak.“ stiha sam rekla.

Došli smo dimo, dišli vu našu spavaču sobu, pokleknuli si pred raspelo štero vesi polek naše venčane slike. Držola sam Štefeka za roko i zavapila: „Isuse, Isuse moj premili, zakaj, zakaj mi? Zakaj naše diete? Zakaj si nas kaznil? Zakaj naše diete more vmreti vu meni ili odmaj dok se narodi? Kaj smo skrivili, Isuse, reči, kaj? V brak smo došli nevini, i pred Tobom presegli na vernost jan drugomu. Ve boš nas tak nagradil kaj bo naše diete hmrlo? Da ga nam dojila na svojim prsima, milovala ga i tepala mu? Zakaj nas je stigla ova kazna? Zakaj, Isuse?“

Štefek me zagrlil i rekel: „ Ano, draga, molim te, smiri se, smiri se.

To noč dogo smo ne mogli zaspati. Dogovorili smo pregleda pre drugomu doktoru i strohoma čekali jegovoga nalaza. Štefek si je sel sa strone, a on me je preprovljal za ultrazvuk.

„Na žalost, moj kolega je u pravu. Dijete ima srčanu manu, srce i pluča nisu normalno razvijeni.“

Čula sam Štefeka kak si je teško zdehnul, a jo sam se zaplakala. Blekla sam se i pitala doktora: „Doktore, moje diete more hmreti vu meni ili odmaj dok se narodi?“

„Malo koje dijete s tim simptomima doživi kraj trudnoće, a ako dočeka porod, umrijet će nakon poroda“, odgovoril je.

Mi smo bili tiho, a on je rekel: „Gospođo i vaš život ugrožen je ovom trudnoćom. Ne znam ako vam je moj kolega predložio, ja vam predlažem da učinite pobačaj da sačuvate svoje zdravlje.“

Na te jegve rieči ne sam nikaj rekla več sam ga pitala: „Doktore, nosim curicu ili dečeka?

„Dječak je gospođo“, odgovoril je.

 Dišli smo dimo, seli si na kauč, zagrlili se i plakali. Dok sam se smirila pitala sam Štefeka: „Štefek moj, kaj bomo ubili naše diete štero je plod naše ljubavi? I ve čujem otkucaje našega sina šteri roste pod mojim srcem.“

Kušnul me je i rekel: „Ano moja, na to sam ne niti pomislil. Mortik se stanje deteta poprovi i preživi trudnoču. Božek nas iskušovle kak dok smo hodali kak puca i dečko i ne smo zagrešili, nabomo niti ve, makar znomo da su šanse našega sina male kaj bo živel.“

Cielo noč ne sam spola. Milovala sam svojega trbuha i osječala da me naš sin gledi i prosi: „Mama, mama moja, prosim te nej me ubiti, prosim te, majčice moja.“

„Nej se bojati sinek moj, nam te ubila, donesla bom te na sviet živoga ako Bog do“, tepala sam mu.

Dogovorili smo se kaj v nedelju pozovemo jegove i moje roditelje k nam. Došli su, a mi smo jim svojim ponošajem ne pokozali kaj nas je snašlo. Dela sam večerju na stol, a dok smo se najeli Štefek nas je posljužil s kavom.

Štefekova mama me pitala: „Ano, kuliko je do poroda? Znote kaj bo se rodilo, dečko ili pucika?“

„Ana nosi dečka. Doli smo mu ime, Jožek“, odgovoril je Štefek.

„Liepo ime ste zabrali“, rekla je moja mama.

„Zvoli smo vas kaj bote znali da naše diete more hmreti pod mojim srcem ili odmaj dok se narodi“, rekla sam z drftavim glosom.

„Čeri moja, kaj si to rekla?“ pitala je moja mama, a jo sam odgovorila: „Istina, mama, naš Jožek ima neizlječivu srčanu manu, a bubregi i pljuča ne su normalno razvijeni. Išla sam na pregled k dvemi ginekologi i nalazi su isti. Naše diete bo hmrlo.“

Deca naša, kaj bote ve?“ pital je Štefekov japa, a on je odgovoril: „Odlučili smo da bo Ana nosila trudnoču do kraja i rodila Jožeka. Mortik Božek odluči kaj Jožek preživi trudnoču i živ se rodi, mi mu bomo doli so roditeljsku skrb i ljubav kak gud on bil hendikeperani.“

Moj japa je rekel: „Vi ste detetovi japa i mama, a Jožek je plod vaše ljubavi. Se je Božjim rokama. Si bomo molili kaj ostone živ.“

 Za seden dni išla sam na pregled svojemu ginekologu. Dok je pregled minul pital me: „Gospođo, ste se odlučili na pobačaj kaj zakažem termina?“

Ostola sam bez rieči. Mesto kaj me ohrabrival i doval nadu da bo se dobro on me nagovorja kaj ubije svoje diete. Na te rieči sam mu odgovorila: „Doktore, ovo mi več nigdar nejte reči. Svoje diete bom nosila do kraja trudnoče i spremna sam dati svojega života kaj bo moje diete živelo.“

Predložil mi je kaj do kraja trudnoče ostonem v bolnici, de bom mogla dobiti so lječničku skrb. Den predi kak sam išla v bolnicu k meni je došla moja nejbolša pajdašica i savjetovala mi kaj pobacim.

„Ana, za istinu boš rodila hendikeperano diete? Cieli život boš se močila žjim.“ Bila sam srdita i odbrusila sam ji: „Ovo kaj mi naš nigdar več rekla. Reči, kaj bi bilo da ga ne ultrazvuka i nej znola ako pod svojim srcem nosiš zdravo ili hendikeperano diete?“

Noč predi kak sam išla v bolnicu gladila sam svojega trbuha, a Štefek je del svoju glovu na jega i posljušal.

„Ano, osječam Jožekove pokrete“, rekel je, a jo sam odgovorila: „Jo osječam da me bocka svojim nogicama.“

V bolnici sam bila v sobi z janom ženom štera je mela prijevremene trudove. Saku večer skupaj smo molile za našu nerođenu dečicu. Janu jutro kreveta mi je slogala stareša medicinska sestra štera me navek gledala s prezirom.

„Zakaj se vi, mloda gospođo, ne odlučite na pobačaj i rešite se nakaze štera roste vu vaši utrobi?“ pitala me.

„Srom vas bilo, srom vas bilo, kaj ste rekli“, plačuči sam rekla i stisnula gomba za hitnu intervenciju. Odmaj su v sobu došli doktor i sestra.

„Doktore, prosim vas, kaj ova sestra več na došla blizu mene“, rekla sam plačuči.

„Zašto?“ pital me.

„Zato kaj je rekla kaj čekam kaj se ne rešim nakaze štera roste vu moji utrobi. Moje diete je ne nakaza, on je ljudsko biče, on je moj sin i ima pravo na život“, odgovorila sam.

Posle ovoga razgovora ta sestra več je ne došla v sobu de sam ležola. Stolno sam molila kaj Jožek zdrži do kraja trudnoče. V polovice devetoga meseca iznenada sam dobila trudove i tpeljali su me v rađaonu. Vu sebi sam molila: „Isuse, Majko Marijo, prosim vas kaj naš sin dojde živ na sviet, kaj bom čula jegovoga plača, kaj ga zagrlim i denem na svoja prsa. Bože, ako si odlučil da boš ga zel k sebi, jo ti ga daruvlem, a ako si odlučil kaj bo živel, jo i moj Štefek bomu mu pružili so roditeljsku ljubav.“

Počel je porod.

„Tiskajte, tiskajte gospođo, još malo, još tiskajte, beba izlazi“, ohrabrivala me babica. Stisnula sam kak sam mogla i osjetila da je beba izašla. Strohoma sam čekala ako bo se Jožek zaplakal ili bo se mrtev narodil. Neznam, je prešla minota ili dve dok se čul jegov plač. Vu sebi sam zafolila: „Fala ti Božek, živ jer moj sin, živ je.“

Vredili su ga i deli mi ga v naručje. Peljali su me v sobu. Štefek je čekal v hodniku jer je ne uspel dojti na porod. Pokozala sam mu sina, kušnul ga je i prekrižil.

Dok su me dopeljali v sobu, sestra me pitala: „Gospođo, ako očete krstiti sina, v bolnički kapelici je meša, jo bom dišla po svečenika kaj ga pokrsti.“

„Fala vam sestro, prosim vas, idite po jega kaj pokrsti našega Josipa“, zaprosila sam ju.

Došel je svečenik i krstil Jožeka. Dve vure nakon poroda osjetila sam da Jožekovo srce se slabeše kuca i naš se sin preselil k Božeko. Bila sam žalosna i vesela. Rodila sam živoga sina, pokrstili smo ga i on se preselil v nebeske dvore. V bolnici sam bila sedem dni. Štefek je došel po mene. Dok smo čekali otpusno pismo polek mene sedela je gospođa stareša od mene i v naručju držola svoju puciku.

 „Kak ji je ime?“ pitala sam, a ona je odgovorila: „Josipa.“

 „Kakva slučajnost. Mi smo našemu sinu nadjenuli ime Jožek, na žalost, hmrl je dok se narodil“, rekla sam.

„Gospođo, nejte gubiti nadu da nate mama. Do ve sam mela dvo spontane pobačaje i, fala Bogu, treči pot rodila sam zdravu puciku. Nigdar nejte gubiti nadu da čete biti majka. Molite se i Bog bo vas daruval djetetom kao mene“, rekla je. Od jenih rieči v duši mi je nastal mir.

Došli smo dimo de su nas čekale Štefekova i moja mama. Zagrlili smo se i plakali.

„Plačimo, slobono se plačemo, ali moramo biti veseli zoto kaj imamo na nebi maloga anđela šteri nas gledi i moli za nas.“

Den za dnevom pomalim je išel, jo sam sako večer molila za našega sina. Jane noči senjala sam da je v našu spavaču sobu došel Jožek, stol je polek kreveta i rekel: “Mama, nej se plakati, nej se žalostiti, jo sam na nebi, a ti boš mama, rodila boš braceka i sekicu i dok dojde vreme si bomo skupaj pre Božeku.“

Doktor nam je savjetoval kaj počekamo z drugom trudnočom. Sako leto išli smo na hodočašče na Mariju Bistricu. Minule su dve leti od Jožekove smrti. Išli smo v procesiji koli oltora, zdigla sam oči k Mariji i osjetila da na mene dohoja milost i snaga. Osjetila sam da Majka Isusova oče kaj bom srečna. Čula sam jenoga glosa šteri mi veli: „Bodi vesela. I vu vašemu domu čul bo se dečji smeh i plač.“

Šest meseci od hodočašča osjetila sam da sam trudna. Bila sam vesela i zabrinuta.

„Bože sveti, janoga našega anđela zel si k sebi, prosim te, bodi milostiv i blagoslovi moju trudnoču kaj se dobro završi.“ Prosila sam Božeka. Dišla sam na pregled i ultrazvuk k svojemu ginekologu i strohoma čekala nalaza. „Gospođo, imam iznenađenje za vas“, rekel je. Za srce me zazeblo.

 „Bože Sveti kaj bom zgubila i drugo diete?“ mislila sam vu sebi.

„Doktore, i moje drugo diete je hendikeperano?“, pitala sam ga.

 „Gospođo, s djecom je sve u redu“, odgovoril je, a jo sam ga rekla: „Ne razmim vas, doktore, veliste s djecom.“

„Nosite dvojke“, odgovoril je.

 „Doktore, šalite se“, rekla sam.

Ne šalim se, gospođo, nosite dječaka i djevojčicu. Ne brinite, bebe se normalno razvijaju. Pogledajte ih na ekranu.“

Obrnula sam glavu i vidla svoju malu dječicu vu svojoj utrobi.

 „Ovo je dječak, a ovo curica“, pokozal mi je. V duši i srcu osjetila sam olakšanje, radost i veselje. Pod svojim srcem nosim puciku i dečeka.

Došla sam dimo pokleknula si pred sliku Majke Božje i pomolila se: „Fala ti, Majko Isusova, kaj si uslišala naše molitve kaj ostonem trudna. Bodi navek z menom i mojim bebama kaj jih žive i zdrave donesem na sviet.“

Z veseljem sam čekala kaj Štefek dojde s posla. Došel je, zagrlila sam ga, kušnula i rekla: „Štefek, imam iznenađenje za tebe.“

 „Ano, kaj je nekaj ne dobro z detetom?“ pital me, a jo sam odgovorila: „Se je vredo, Štefek, bebe su zdrave i normalno se razvijaju.“

„Veliš bebe?“, pital me a jo sam odgovorila: „Drogi moj, pod mojim srcom kucaju dvo mala srca, plod naše ljubavi. Štefek, nosim puciku i dečeka.“

 „Ano, ti se šoliš?“, pital me.

„Ne šolim se, dobili bomo puciku i dečeka“, odgovorila sam. Zdigel me na roke, kušuval i nosil po sobi od sreče. Pozvali smo jegove i moje roditelje kaj dojdo k nam. Poslužila sam kavu i rekla: „Drogi naši roditelji, pozvali smo vas k nam kaj bote se skupaj z nami veselili. Išče malo i bote japica i mamica. Dobili bomo puciku i dečeka. Bila sam na ultrazvuku na pregledu i bebe se normalno razvijajaju.“

Nudili su nam saku formu pomoč kaj se tiče dece, rekla sam: „Dok dečica dojdo na sviet, unda bomo se za to spominali. Si molite kaj bodo zdravi. Janoga našega anđela daruvali smo Božeku, molite kaj ovi dvo naši anđeli ostoneju z nami.“

 V devetim mesecu trudnoče doktor je preporučil kaj bom v bolnici do poroda. Štefek je saki den došel k meni. Dospomenuli smo se z doktorom kaj bo Štefek prisuten na porodu. Došel je i te veseli den. Peljali su me v rađaonu, a Štefek me držal za roko.

„Tiskajte, gospođo, tiskajte“, ohrabrival me doktor.

 „Dijete izlazi“, rekla je babica.

 „Dečkič se rodio“, rekel je doktor. Čula sam dok se zaplakal.

„I curica dolazi“, rekla je babica. Ona se ne odmaj zaplokala i mislila sam da je nekaj ne dobro. Dok se zaplokala, od sreče sam zobila na bol. Vredili su jih i doli nam v naručje. Kušnula sam sineka, a unda i čerkicu. I Štefek ih je kušnul.

„Koja imena čete dati djeci?“ pital je doktor, a jo sam odgovorila: „Nesmo zebrali kaj boj jim ime, čekali smo kaj naša dečica živa i zdrava dojdeju na sviet.“

 „Ano, ti zaberi ime puciki, a jo dečeku“, rekel je Štefek.

Malo sam si premišlovala i rekla sam: „ Nej se zove Marija.“

 „A jo bom našemu sinu dol ime Marijan“, rekel je Štefek.

Od Marije su zmoljeni, Mariji su posvečeni.

Sedem dni ležola sam v bolnici. Štefek je došel po mene. Prinas doma čekali su nas jegovi i moji roditelji. Si smo bili veseli i srečni. Vreme pomalim ide, a Marija i Marijan liepo rosteju. Dok jih gledim v jivim kinderbetima kaj slatko spido, vesela sam v duši i srcu. Saku večer zafaljuvlem Majki Božji štera mi je dola snagu kaj nam pokleknula, kaj bom ustrajna i nagradila nas je z ova dvo liepa mala anđela. Dok jih gledim, osječam da polek jivi kinderbeti stoji i naš anđel šteri se preselil na nebo i raduvle se skupaj z menom. Fala Bogu, imam tri anđele i dok dojde vreme zanavek bomo si skupa.

KRAJ

_______________________

Stjepan Škvorc rođen je 15. kolovoza 1953. u Belici, Međimurska županija, gdje i živi, a bavi se poljoprivredom. Jedan je od najvažnijih međimurskih pisaca jer je upravo on začetnik dramskoga vala originalnih pučkih drama u Međimurju. Do osamdesetih godina 20. st. amaterske družine uglavnom su dramatizirale narodne običaje, a nakon uspjeha KUD-a Belica s njegovim tekstom Čehara 1984. uslijedio je pravi procvat dramskoga amaterskoga pisma u Međimurju koje danas ima tridesetak aktivnih pisaca.

Do danas je napisao šezdesetak dramskih tekstova na kajkavskom i najizvođeniji je međimurski dramski pisac. U početku je pisao samo za dramsku skupinu iz Belice, a poslije su ga igrale i druge kazališne skupine po Međimurju, Zagorju i Podravini. Od 2015. piše i na štokavskom, a na štokavski je s čakavskoga preinačio i prije napisane drame.

Njegovi su tekstovi toliko popularni da ih vrlo često na KAMU (Festival međimurskog kazališnog stvaralaštva koji se svake godine odigrava u Prelogu)  izvodi nekoliko grupa. Tako je na KAMU 2016. pet grupa igralo njegove drame: Coparnice (KUD Belica), Lažljivka (KUU Društvo žena Gornji Kraljevec), Lijepe naše marke (KUD Žiškovec), Radio emisija (KUD Seljačka sloga Donja Dubrava) i Uvozni zet (KU Seljačka sloga, Prelog).

Piše pučke drame i komedije jer prikazuje suvremeni život na selu, ali uvijek afirmira osnovne ljudske vrijednosti (ljubav, poštenje, prijateljstvo, obitelj, vjera) i pokazuje mogućnost rješavanja problema.

Pokriva širok tematski raspon uz nekoliko krugova: narodna vjerovanja i običaji kroz napete događaje u selu (Coparnice, 1997., Japini zapisi, 2007., Babe tračerice, 1998.) ili peripetije koje izazivaju važni obiteljski događaji – ženidba, starost, nasljedstvo (Ivek i Micika, 1989., Ljubav, mržnja, pohlepa, 1996., Proslava, 2003/2013., Meja, 2008., Roštiljada, 2008., Radio emisija, 2015., Uvozni zet, 2016.). Dotiče se i vrlo ozbiljnih problema poput pijanstva u obitelji (Što je pijan?, 1988., Vinski pajdaši, 1996., Pekel v hiži, 2015.), trauma branitelja (Za domovinu, 2015., Moj križni put, 2021.), ili trauma zbog smrti voljenih (Nikad nije kasno, 2016.). Posebno su mu uspješne drame o problemima starijih ljudi, kao npr. kako se nositi s kasnom trudnoćom (Vesela novost, 2017.) ili ponovnom udajom (Iznenađenje, 2018.)

Budući da prikazuje suvremeni život, često i prema istinitim događajima, najčešće piše iz realističke poetike: likovi pred nama na sceni su prepoznatljivi i živi, lako ih razumijemo i suosjećamo s njima, a radnja drži gledatelje/čitatelje u napetosti.

Okušao se i u alegorijskim dramama u kojima se bavi posljednjim stvarima ili transcendentnim temama, kao što su Svijeća života, 2004., Pred vratima, 2006., Na smrtnoj postelji, 1995., Slučajni susret, 2009. Jedna od najuspješnijih iz toga tematskoga kruga jest suvremeni moralitet Na raskrižju, napisan 2015.

Godine 2018. dobio je Zlatnu plaketu „Grb općine Belica“, a 2022. pohvalnicu „za očuvanje baštine, tradicijske kulture i narodnih običaja - Dramsko stvaralaštvo“.

Nagrade

Tekstovi su mu osvojili brojne nagrade:

• Pred vratima - pohvalnica Hrvatskog sabora kulture, 2012.
• Ljubav, mržnja, pohlepa - nagrada za najbolji tekst, KAM Prelog, 2012.
• Radio emisija - 2013. pohvalnica Hrvatskog sabora kulture; objavljeno u Zbornik radova hrvatskih zavičajnih književnika (2012.-2016.), HSK, Zagreb, 2017., str. 276-285.
• Pekel v hiži - 2015. Nagrada „Kalman Mesarić“ za najbolji dramski tekst Hrvatskog sabora kulture; objavljeno u Zbornik radova hrvatskih zavičajnih književnika (2012.-2016.), HSK, Zagreb, 2017., str. 266-275.
• Za domovinu - 2015. nagrada za najbolji tekst na anonimnom natječaju Hrvatskog sabora kulture i Ministarstva kulture; 2018. FKAH Vodice, nagrada za najbolji tekst
• Na raskrižju - 2016. nagrada na anonimnom natječaju Pasionske baštine za književnost; objavljeno u časopisu „Republika“ 4/2016., str. 42-53. (u temi broja „Lirika Velikog petka“); 2018. Županijska smotra kazališnih amatera Koprivničko-križevačke županije, nagrada za najbolji tekst; objavljeno u časopisu „Osvit“ (Mostar), 105-106/2021., str. 114-130.
• Maturantica - 2016. pohvalnica Hrvatskoga sabora kulture
• Radio emisija - 2016. KAM, nominacija Nagrada za novi dramski međimurski tekst
• Vesela novost - 2017. KAM, najbolji tekst, Nagrada za novi dramski međimurski tekst; objavljeno na portalu kazaliste.hr u sklopu feljtona „Pučka drama na kajkavskom“, 4 nastavak. 
• Miškine senije - 2018. pohvalnica Hrvatskog sabora kulture
• Slučajan susret - 2019. KAM, nominacija Nagrada za novi dramski međimurski tekst
• Babe tračarice - 2020. pohvalnica Hrvatskog sabora kulture; objavljeno u Zbornik radova hrvatskih zavičajnih književnika (2017.-2020.), HSK, Zagreb, 2022., str. 426-436.
• Nikad ne reci nikad - objavljeno u časopisu „Republika“ 7-8/2020., str. 149-168. (u temi dvobroja „Suvremena hrvatska drama“); objavljeno u časopisu „Osvit“ (Mostar) 109-110/2022., str. 95-118.
• Moj križni put - 2021. Druga nagrada na 13. Susretu hrvatskoga duhovnoga književnoga stvaralaštva „Stjepan Kranjčić“, Križevci; objavljeno u Zora nebom zarudjela, zbornik Susreta hrvatskoga duhovnoga književnoga stvaralaštva „Stjepan Kranjčić“ (Udruga „Stjepan Kranjčić“, Križevci, 2021.), str. 122-128.; 2022. KAM, Prelog, nagrada za najbolji dramski tekst
• Nikad nije kasno - 2022. Nagrada „Kalman Mesarić“ za najbolji dramski tekst Hrvatskog sabora kulture
• Moji anđeli, monodrama - 2022. Druga nagrada na 14. Susretu hrvatskoga duhovnoga književnoga stvaralaštva „Stjepan Kranjčić“, Križevci; u pripremi izvedba radio drame na Radio Mariji (rujan 2023.)

S njegovim tekstovima brojne su kazališne skupine pobjeđivale na festivalu KAM u Prelogu i tako bile selektirane za nacionalni festival kazališnih amatera Hrvatskog sabora kulture (FHKA) gdje su i nagrađene:

• Na smrtni posteli, 1995. KAM, KUD Vidovec, selektirano za FKAH Murter kao prva predstava i prvo društvo iz Međimurja na državnom festivalu, nagrada za najbolju mušku ulogu Gabrijel Matulin (zet Ivan)
• Optuženik, KAM, KUD Seljačka sloga, Prelog, selektirano za FKAH Vis
• Proslava 2003, KAM, KUD Kaštel iz Pribislavca, selektirano za FHKA Vis
• Meja 2008. KAM, KUD Seljačka sloga Donja Dubrava, selektirano za FKAH Kastav, nagrada za očuvanje nacionalne baštine i posebno priznanje Vladimir Pongrac (uloga Miške)
• Za domovinu, 2018. KAM, KUD Veseli Međimurci, selektirano za FKAH Vodice, najbolja muška uloga Franjo Sedlar
• Ivek i Micika, 2022, KAM, KUD Žiškovec, selektirano za 1. Festival Pučke drame, Mursko Središće. 

S ulogama u njegovim predstavama glumci i glumice osvojili su desetak nagrada za najbolje glavne i sporedne uloge na županijskom festivalu KAM:

Najbolja muška uloga (Herbija) 2005.  

Najbolja muška uloga (Na smrtni posteli) 2008.

Najbolja muška uloga (Vinski pajdaši) 2011.

Najbolja muška uloga (Ljubav i kalamper) 2014.

Nagrada za najbolju sporednu žensku ulogu (Ljubav i kalamper) 2014.

Nagrada za najbolju žensku ulogu (Uvozna sneha) 2015.

Najbolja sporedna muška uloga (Uvozni zet) 2016.

Najbolja muška uloga (Radio emisija) 2016.

Najbolja sporedna ženska uloga (Liepe naše marke) 2016.

Najbolja muška uloga (Ivek i Micika) 2022.